Dva carstva : roman

144 БРАНИМИР ЋОСИЋ

све, а не само да је држи под руку Она помисли: одговорити му на стисак руке стиском> — Затим: — Већ сутра, све ово биће прошлост. Зашто бежати од среће, заштог Али њена рука беше као мртва у његовој, јер јој једна друга мисао немилостиво паде на ум: он се можда игра, он можда жели да упише један успех више. Они беху стигли до испоснице и она сва узбуђена од те нове мисли, извуче журно руку из његове. Затим се наслони на један велики блок камена. Ветар је лепршао њеном косом и оделом; манастир је у замагљеној котлини личио на играчку. Вилина косица и танко шибље повијало се у правцу у коме су пловили ниски бели облаци. Она је осећала да је Срба непомично гледа, али немаде снаге да подигне поглед. Он наједном рече:

— Ако желите ја могу напустити манастир.

Она претрну.

— Сасвим>

— Сасвим.

— И то говорите озбиљног

— Потпуно озбиљно.

Она поћута један тренутак; затим:

— Зар вам је толико стало до ваших београдских пријатељица»

Била је на изглед мирна; једино што је Срба могао видети једну нервозну руку како се игра перлама на врату. Али у исти мах он осети да се нешто велико и значајно догађа између њих. Он први пут у том часу виде да игра једну игру у којој може он сам, на првом месту, опећи прсте.

— Ја немам пријатељица у Београду.

Она је стајала непомична. Међутим, у себи, она је преживљавала један од најтежих својих часова. Њој се у часу беше учинило да он то из обзира према њој, из превелике љубави жели да оде, да би јој био пријатан. Али, ако би то тако било, она не би смела да га пусти да тек тако оде. А шта учинити» Уосталом, та мисао би потиснута другом, која јој се намах учини много вероват-