Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 145

нијом, тим пре што јој је већ по други пут долазила на ум: он се игра, он се забавља. И њој одмах би јасно да је и „сувише јасно“ показала колико јој је стало до њега. Он све зна, он је све разумео — помисли Радмила. ИМ та последња мисао, после тренутне малаксалости, даде јој одједном потребну снагу. То би у последњем тренутку, јер је она била на самој ивици понора; она је једва одолевала себи, требало је да прође само још један часак и она би му сама открила све, рекла све! Она се чак толико уздиже изнад свега узбуђења да му показа на крају оштро и хладно лице.

— Када полазите» Сутраг

— На служби, сутра. |

То вече, она му пожеле лаку ноћ и срећан пут, на један начин који се више дојми ње, него Србе.

— Да ли треба да рекнем вашем господину мужу за моју намеру»

— Чему Када једном будете ван манастира, известите картом.

— То ми саветујете озбиљно 2

— Зашто да нег То је најпростији начин да избегнете објашњења.

Та претерана хладноћа са Србом не даде 10] целе ноћи да заспи. Чим свану она реши да га види. Али се дуго ломила. Када изађе у двориште, било је већ увелико јутро. На живој води су се умивали радници, Станојка је, пред кујном, мало у раскорак, са решетом пуним жита, хранила своје безбројне кокошке и ћурке... Небо, које се показивало изнад манастирских кубета већ ослобођених скела, било је тога јутра некако нарочито сочно и зелено. Радмила прође преко трема, разгледа свуда око себе. Срце јој је куцало неједнако и јако. Ипак, она се не усуди да пита. Као кријући се оде до стаја: ту нађе Илију који је вилама избацивао мокру сламу и тек њега упита за Србу.

— Отишли су они још сабајле. — одговори Илија и тај одговор, који лупи Радмилу као камен,

Два царства 10