Dva carstva : roman

146 БРАНИМИР ЋОСИЋ

би за њега прилика да опљуне шаке и да још јаче зграби за углачане виле.

Сва треперећи, са том мишљу да је Срба отишао носећи у срцу синоћну хладноћу, Радмила потрча путу. Јер ако је све то озбиљно Ах, Господе, шта ће мислити о мени! Она је била потпуно изгубљена; она настави да журно иде путем, непрестано се надајући да ће га угледати са кога завијутка. Да га је угледала у даљини, она би јамачно трчала за њим све донде док га не би сустигла; или док не би пала од изнемоглости. Она тако дође до велике окуке, одакле се видео један велики део клисуре. Недостајало јој је даха, снаге; срце јој се задржавало и причињавало огроман бол у целом телу: кроз јутарњи ваздух до ње дође свирка двојница, али пут је, све док је око могло да допре, био празан. Крај њега змијала се друга бела пруга у измаглици, Сребрница. Она се клонуло окрену и тада, на десетак метара испред себе, виде Србу где стоји насред друма, држећи за узду оседланог коња. То је било тако ненадно да Радмила немаде времена да се обрадује: она беше утрошила и последњу мрвицу наде и сада му је прилазила као у сну. Али пре него што стиже до њега она се упита: је ли ме видео када сам трчалаг И у истом часу осети како јој се сва нежност и сво узбуђење повлачи. Када се нађе пред њим, њено је лице било круто, глас оштар и нељубазан, она га је гледала право и љутила се његовом насмешеном изразу. Зашто се смешкаог

= Још нисте отишли»

= Не.

— Заштог

— Јер јуче нисте били јасни. Ја сам вам поставио једно питање, ви сте ми одговорили другим.

= Ви одлазитег

= Не. Остајем.

Они су се гледали непомично, и скоро као два непријатеља. (Он додаде полако, подвлачећи речи: