Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА | 147

— Овог пута сам добро видео, и остајем.

Она осети да губи тле под ногама; она осети да је он јачи од ње (у дубини душе она се са слашћу подавала тој несаломљивој вољи!) и да би колико толико спасла изглед ствари, она викну:

— Зашто стојите тако насред пута! Крећите се! Пустите ме да прођем!

Он примети да она није тражила ништа више већ да јој се склони с пута, и ћутећи ускочи у седло и у галопу одјури према манастиру.

Радмила је била тако на крају снаге да се осети сигурном тек када отвори врата своје собе: соба је била голих зидова, окречена бело, са гво-

_ зденим креветом у једном крају, са ораховим орманом у другом. Једва ако је било места још за један обичан сто претрпан свилом и прибором за везиво. Крај широм отвореног прозора стајао је ђерђев. И то је било све. Врата што воде у један мали ходник а одатле у Карамарковићеву собу била су притворена. Радмила их журно затвори и онда остаде тако читавих неколико минута, леђима ослоњена о њих, руку спуштених низа се.

Када се добро промисли, није имала разлога за плач, јер у ствари и она сама жељаше такав завршетак, али се осећала неспособном да заустави бујицу која се од срца пела, ту бујицу од које цело тело трепери, бујицу која надире, задржавајући на махове дисање, обухватајући цео грудни кош, стежући, милујући и увек све више се пењући ка грлу... Тај долазак плача личи на жито у пољу које мирује и које је наједном напао ненадни ветар: класје се нагло повило, прво најближе, па онда даље; и док се оно прво. враћа, друго се повија; у почетку можете да пратите погледом тај талас што се преноси као додиром све даље и даље од вас; доцније, докле око допире, само узнемирено море стабљика које се таласа, узбуђено, дрхтећи.

10=