Dva carstva : roman

148 БРАНИМИР ЋОСИЋ

И касније, у широкој собној хаљини, — чија је свежа љубичаста боја додала једну неочекивану драж њеном светлом лицу и тешкој коси која се, подељена на средини широком белом пругом, спуштала преко ушију глатка као растопљен метал, — Радмилу није напуштала једна мисао, која јој је, и поред тога што је гласно понављала реч: безобразник — причињавала необичну срећу. Ту мисао она није уосталом никако ни формирала; _ она је била у њеној подсвести, лепршала око ње, миловала јој образе, дотицала јој се обнажених мишица и заустављала руку која је хтела да извуче иглу из веза, када је доцније, седећи за ђерђевом крај прозора, и бацајући поглед кроз гране расцветаног јоргована, чекала да дође подне. Та мисао била је обилнија него што је могла да буде затворена у једну реченицу, са речима које имају само једно обично и овештало значење и она, овако неизговорена, била је речитија од сваке речи, реалнија од сваке стварности, садржавајући у себи и Радмилине снове, и њене несвесне жеље, и жубор потока, и манастирске зидове, и слику Србину, и све што је тај доживљај са њим садржавао у себи (покрај тог спољашњег неспоразума!) новог, заносног, срећног... (Он није хтео отићи! Он није хтео да напусти тај несносни посао и досаду — и то само због ње! Како би се и могао изразити у три или четири речи тај комплекс противуречних осећања, непризнате наде, неодређеног стида, магловите гриже савести, поновљених слика целог догађаја, радости

Пред прозором гране јоргована су се лагано покретале. Сочни гроздови цвета савијали су гранчице све до руба прозора. У неколико махова на јоргован би слетео по какав распевани штиглиц, окренуо се хитро, пустио који грлени тон и нагло, као да се сетио нечега што је заборавио, срнуо са криком на оближње дрво или у дубину зашећереног ваздуха, остављајући у Радмилиним очима