Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 149

само одблесак својих светлих и блиставих боја и једну грану која се клати брже него остале.

Када, у подне, зазвонише звона, Радмила престрашено скочи са свога места. Тек у том тренутку њено ухо поче да разазнаје живот око ње: један удаљен звиждук, потмуо разговор у суседној соби, шум Сребрнице, и најзад те пуне и звонке ударе звона од којих су подрхтавала окна на прозорима. Али све то ипак остаде удаљено и страно њеном духу. Цело то јутро, она ни једном не беше помислила на Карамарковића.

ХХУЦ

Срба тек што беше заспао, када кроз ноћ одјекну прво један, па онда одмах још два пуцња, сасвим блиска. У спољном дворишту, где су стаје и торови, узнемирише се пси. У часу мрак би испуњен узнемиреношћу. Чу се ход; једна се врата залупише; неко викну; кроз планину затитра један снажан звиждук па одмах затим још један пуцањ, овога пута сасвим под зидовима манастирским. Срба скочи и притрча прозору: напољу је владала потпуна помрчина; једва неколико звезда на изведреном али црном небу; Сребрница је хучно бујала после ненадне кише; стреје су још увек капале. Пипајући он изађе у ходник. Сасвим на крају тог страховитог ходника једна врата беху отворена и слаба светлост падаше на цигле. На вратима је стајао Никодим, у спаваћици и са пушком. Двориштем пође група људи са запаљеним фењером и дугим ходником почеше редом да се указују осветљени прозори, чије су сенке, искривљене, са својим гвозденим решеткама, клизиле по супротном зиду. Из своје ћелије изађе и игуман Пајсије, увијен у шалове и босоног. Он упита нешто Никодима; овај му громогласно одговори, да цео ход“ ник зајеча:

— Отишли су да отворе.

_—_А.. — игуман заклима главом; видело се да поред свега није ништа разумео и да му је глувоћа била неких дана скоро потпуна.