Dva carstva : roman

14 БРАНИМИР ЋОСИЋ

последњи ред партера, у полутами, иза једног стуба. Првих неколико тренутака није мислио ништа, затим хтеде да оде, најзад поче да слуша.

Срба није био човек посвећен у музику. Од музичке културе је знао оно и онолико, колико се од једног „културног“ човека тражи да зна. Али и поред тог незнања, Срба је у извесним часовима умео да ужива у музици, и то страсно, са слашћу, што је било сасвим природно код једног човека лако упечатљивог и емотивног. Само. ти часови потпуног уживања, ретко су долазили. У највише случајева музика је пролазила крај њега, једва му мало дражећи слух и нерве. И дуго Срба увераваше да је уживање од музике пусто уображење. да се свет чини да разуме и осећа само с тога да не би био гори и некултурнији од других, и да је једина права музика, музика која има неке везе са душом, народна песма. Међутим, он једнога дана чу Месечеву Сонату, свирану од једног чувеног пијанисте, који беше на пролазу кроз Београд, и изашавши са концерта он беше зачуђен богатством које откри у својој души да помисли да дуго неће ићи на концерте да не би покварио тај дубоки доживљај. Он откри мало касније Мусорског, он наиђе на Шопена и дође до закључка да на извесну музику његова душа одзвања најдубљим емоцијама, док га друга оставља хладним. Он откри да израз „савршена музика“ одговара истини само у толико у колико се човек, који слуша, налази у способности да је прими. Доказ је налазио у смеху извесних људи при најочајнијим криковима једног сопрана, или у њиховом потпуном неразумевању полифоног Баха.

Најдубљи утисак учини на Србу „Борис Годунов.“ Он је са чуђењем откривао у себи звукове и хармоније, цела та широка и крвава сазвучја он је познавао, он их је носио у себи пре него што их беше чуо. И први пут у своме животу он осети, на крају последњег чина, у песми Безазленог да сав