Dva carstva : roman

сл ДВА ЦАРСТВА

трепери, да и он цео није ништа друго до једна затегнута струна која бруји у општој хармонији. И то је било тако потпуно, тако снажно, тако дубоко, да му се касније чинило да је био на самој ивици где се граничи човечанска емоција са бескрајношћу. Срба беше уверен да не би имао више моћи да слуша, да је Безазлени имао само један такт више у својој простој песми. Он осећаше да се толико не би могло поднети, да би човек престао да чује, да би био изван сфере човечанских дојмова.

Од тог вечера Срба није пропуштао ни једне прилике: Борис му је постајао потребом. У почетку он наивно вероваше да ће утисак слабити. Међутим, дешавало се обратно: све шире, све дубље, све потпуније он осећаше ту музику. Али поред свега тога, он се још никад не спусти дубље у осећајност и чулност него тога вечера, са тугом у срцу, заклоњен тим широким стубом. На сцени се налазила крчмарица. Она је здрава, она је млада. напољу је светао пролећни дан. Она пере и пева. Речи се не разумеју добро, али шта ће ту речи! Њен текст може да говори о северном ле деном мору и тромим туљанима, то није главно. Главни су ти тонови, та чежња, та дубока пролећна чулност која је несвесна себе саме и која надима груди те младе крчмарице; главно је сунце, главна је жеља, главна је крв што кључа у тим тоновима, у тој топлој атмосфери што трепери од процветалих поља, младе жене; због човека кога нема. И све је то ту, на том малом парчету даске. између зидова од платна! И све од страсти и крви! Један мали ромор у оркестру. Ко долази»: Шта се дешава Човек о коме не говори ни текст, ни усне крчмарице2 Не. То су два калуђера и Гришка, Гришка који носи у себи један нов сан, амбицију своју. На сцени су само четири личности, али те четири личности то је цело човечанство у главним потезима: жена и чулност, Гришка и амбиција, калуђери и јело. Чак и они, ти црни калуђери, крај пића, тугују за нечим, теже за нечим. Шта хоће та