Dva carstva : roman

78 БРАНИМИР ЋОСИЋ

просто осуђиваше, корачајући улицом, своју осетљивост, своју сентименталност, своју нежност. Он зажеле да се оправда пред самим собом и непристојности, које му тога пута његова машта у изобиљу понуди, у часу онемогућише сваки покрет срца: онај други Срба, створен средином, навикама и жељом, полако је заузимао своје старо место. Слика Радмилина би потиснута толико, да се он искрено зачуди како је , до још пре неколико секунада, могао дрхтати пред њом. Он ју је сада видео тако лако — и тако јасно! Вижљава и мршава, крупних уплашених очију, извијених усана, као болешљива, као уплашена, као тучена, она му се сада чинила смешном. Зар је то било узрок свемуг Срби се хтело да говори, да грли, да штипа. Он се некако радовао открићу које беше учинио. Међутим, та радост је била мућена бесом на себе сама, јер је био изигран од своје уобразиље, јер _ му се нешто измакло из руку. Он зажеле да се ослободи и тога последњег трага своје слабости; и сем тога, осећао је и даље (и још јаче) потребу да стиша у себи пролеће.

Он. прође кроз неколико скадарлиских кафана. У ниским и задимљеним собама, међу тим светом што се веселио, са циганском песмом и свирком, Срба осети како му се у срце спусти нешто познато и вољено. У једној од њих он наиђе на Марију, Цокића и Пешића. Она му се у оном диму и топлоти учини лепша него икада, привлачнија него икада, у својој бундици, са својим лажним бисером око врата. Она му пружи руке, она му скочи скоро око врата. Они се најзад беху срели, лаф и лафица, обоје пуни чежње, она сита свога поштеног брака, он жељан једног догађаја, заборава, пијанства. У једном часу, Срби се учини да он није ни прекидао тај вртоглави живот, учини му се да се између његовог последњег виђења са Маријом и овог данас није ништа догодило, да ју је јутрос оставио у њеном кревету и да Ју је вечерас поново нашао. Те су очи биле исте, тај