Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 79

врат, те дрске младе груди, тај познати мирис ђурђевка којим се Марија мирисала. Зар је могла проћи година дана од последњег виђења» И како Јер ето, он није заборавио ништа, он поново говори са њом тај простачки, сочни језик београдских мангупа...

Само један дан касније Срба више није могао да схвати своје поступке, ни да разуме шта га то беше занело те ноћи. Он је говорио, он се кретао, чинио извесне покрете, радио извесна дела, али чак и у тим тренуцима он беше помало зачуђен, кроз винску маглу, тиме што говори и чини; једино што је осећао јасно то је био још увек бес на неког, на нешто, бес који га нагриза, који му натерује крв у главу, у срце, у цело тело. Ја мислим да је Маријин удео био ништаван тога пута. Што је баш њу срео, био је случај. Да није било ње, Срба би нашао други начин. Свеједно. Раздражен, са нејасним и улепшаним сећањем на заносе подељене са Маријом, са једном чулном нотом више, Срба потону без рачуна у то телесно пијанство које му је пружао случај. Ипак, он се извесно време отимаше од бујице и да не би једне околности, он би се можда сасвим отео, или се бар не би бацио тако стрмоглаво и потпуно.

И он, и Марија, и остали, беху увелико зашли у весеље. Цигани су свирали за њиховим столом и, у већ празној кафаници, беше завладао онај топли и загушљиви неред поноћних пијанки. Друштво за Србиним столом беше необично порасло: било је ту младића, официра, жена; чак је у крају седео и један млад поп, ко зна како залутао у ово распусно друштво. Срба је водио пијанку, али још увек несигурно и замишљен. Два сасвим различита бића тукла су се у његовим грудима, и док је један наређивао циганима „једну тужну, тужну за плакање", други је држао дуге говоре, проповедао, грдио разврат, „пропалу младеж" и остало, али све то сваки час прекидано од оног првог узвиком да се пије, „хеј, ти попе, шта гле-