Dva carstva : roman

80 БРАНИМИР ЋОСИЋ

даш! Пи! Ја плаћам, не стиди се!" Али усред бујице речи, он осети један јак удар испод срца, тако јак да му се реч прекиде: кроз замагљена врата, која су водила на улицу, он беше спазио једну женску прилику у крзненом капуту. То је било глупо, немогуће. Жена, праћена човеком, што се спусти неравним степеницама од цигле, није имала ничега заједничког са Радмилом. И откуда би Радмила зашла, у то доба, у једну скадарлиску кафану! Опазивши своју заблуду, ухвативши се на делу, Срба се сасвим разјари. Онај први у њему ућутка сасвим оног што се још отимао. Он скрца чашу коју је држао у руци и онда, полегнувши сасвим по столу, завика:

=— Тише, фираунску вам... тише! Да плачем, да умрем од туге... још тише, још...

Ознојен, црн, осмехнут, савијен над Србом, примаш је, „на најтањој жици" и „само за њега" извијао једну до бескраја меку севдалинку, једва праћен нечујним басом и другом виолином. Било је у тој простој мелодији и чежње, и жала, и нечег неодлучног, и бескраја, и крикова, и прекора... И све то тако просто речено, тако уверљиво, тако дубоко, клизећи по тој „танкој“ циганској жици. Одакле долази та песмаг Ко ју је срочиог Ко је први извио те болне тоновег Какви су морали бити жуљевити и црни од земље прсти тог непознатог и изгубљеног свирача, у каквом старосрбијанском селу, када је извео оваке тонове, овако горко обојене!

„Еј. ех.. нано, мори нано!"

Срба подиже поглед на примаша; један изгубљен и сетан поглед. Примаш му се осмехну, и тај осмех као да би бачен на Србино лице и као да се на њему задржа: Срба поче рукама да даје такт. И све више и ширг смејаше се циганин и све већим и ширим осмехо: одговараше му Срба и на крају, њихова лица, очију упијених једне у друге, беху два велика и срећна осмеха.