Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 81

— ... леле нано! — прошапута циганин.

— .. леле! — одговори Срба као ехо.

И у истом маху, сва три циганина запеваше, јако, гласно, грубо. Једна дуга и страсна језа пређе преко свих присутних и само часак доцније, цео тај свет беше бачен у севдах, полусклопљених очију, влажних усана, устрепталих тела. Кафаница, криви зидови, напукли прозори, све се то изгуби. Над гомилом занесених гостију, примаш се загонетно смешкао, свестан своје моћи, свирајући поново на „најтањој“ жици сам, тихо, нечујно... Као лептирова крила, што се отворе и затворе на лелујавој гранчици, као дах топлог ветра, што пирне у сутон па стане, тако се кроз ту тишину чуо само по један нечујан уздах, зналачки прошапутан кроз беле зубе и осмех:

— Јоване сине...

И одговор друга два стара циганина:

= ... леле!

ХМ

Срба се трудио да стаје без шума, што му је тешко полазило за руком. Јутарњи ваздух беше га мало отрезнио и он врло добро знађаше шта треба да учини. Несигурна и нејасна зорина светлост оцртавала је на поду његову загрејану прилику једном меком и једва приметном сенком: врата иза њега беху широм отворена. Заморен напрезањем да стаје на врхове прстију, он стаде на часак да се одмори. Да дође до ормана у коме је стајала кутија, требао је да прође трпезарију, У којој је спавала Вера, целом дужином. Орман се налазио у углу, иза миндерлука. Он послуша. Сем шума и брујања у својој сопственој глави, он не чу ништа друго. Све је још било непокретно, све тихо, заспало. Пих! — наљути се најзад Срба на себе. — Шта гњавим! Он опипа своје џепове; затим гурну врата од трпезарије. Топао ваздух обави Србу једним замахом. Он прекорачи праг. Даске испод његових ногу зашкрипаше и њему се

Два царства 6