Dva carstva : roman

82 БРАНИМИР ЋОСИЋ

учини да је та шкрипа тако јака, да се цела кућа морала пробудити. Читавих неколико секунада он се не усуди да учини ни један покрет, чак ни да дише. Али, све остаде непокретно. Једва један мали и равномерни дах долазаше до његова слуха: Вера спаваше. Он одахну и у два велика корака пређе собу. Пред њим је стојао орман. У соби је био скоро потпун мрак, због спуштених завеса. Треба креснути машину, — помисли Срба. Али га мисао, да светлост може пробудити Веру, задржа. Он поче шашољити рукама по глатком и хладном дрвету. Под прстима одједном осети додир гвожђа. Он се наже, уздрхтао и весео: у кључаоници је стајао кључ. И још, кључ не беше окренут. У толико боље! Срба у часу заборави све. Он извуче средњу фијоку и онда, креснувши палидрвце, он поче претурати по меким и лепо сложеним стварима. Из фијоке се дизао ..... добар мирис од чистог платна, од недељних хаљина, од каранфилића... Та проклета кутија се морала ту крити, у коме углу! Он упали другу шибицу. За час, фијока би изривена. Сасвим у дну, његова рука наиђе на једну металну дуванску кутију. Он је журно шчепа, као да се боји да му је неко не отме. Глава му је била тешка, окретало му се пред очима од вина, од топлоте, од узбуђења, од тог мириса који се диже из фијоке и који потсећа на нешто прохујало, на нешто сетно, поштено... У том тренутку кроз његову узбуђену главу као да прохуја једна слаба и неодређена светлост: шта ово радим Али то је трајало само један трен. У магновењу његов дух окупи друга идеја: узети све или самог... Лакше је било узети све, него се решавати. Зауставио се тек у колима која су га чекала пред капијом. Он се зари у кут, покривши лице рукама. Фијакер беше кренуо. За то време, Марија је полако претурала по кутији и пажљиво загледала у сваку стварчицу. Нарочито јој се допаде један старински брош у бриљантима и једна би-