Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 83

серна грана и она их одмах закачи себи на груди. Низу дуката и тепелук извезен ситним бисером у облику малих купа, са још другим стварчицама мање вредности, затвори поново у кутију.

ХУШ

Пре свега другог треба подвући једну чињеницу која баца необичну светлост на оно, што ми обично зовемо случајношћу, судбином или фаталношћу. Дванаестог априла увече беше избила она свађа између Карамарковића и Радмиле. Истина, свађа се брзо свршила, чак неочекивано брзо, као што је неочекивано и планула, али ипак, и после помирења, ма колико да су се обоје трудили да понова све уђе у пређашњи ред, та прва отворена свађа беше учинила своје и нека потајна мржња вребаше иза свих оних обичних и свакидашњих речи, изговорених на изглед мирно и обично. Можда би се свађа као свађа и могла некако потиснути у заборав, али је ту остајао разлог који је беше изазвао и они тек касније, када се већ сасвим нервно смирише, приметише да се „проблем поставио"; и да узрок није требало тражити у спољном неспоразуму, већ у њима. Узалуд је Карамарковић себе умиривао: оно што је имао као морално умирење, беше ништавно. Узалуд је Радмила подвостручавала нежност према своме мужу жељна, изгледа, да увери и себе саму у обратно од тога што беше стварност: она сама више није веровала у себе; осећала је страх од најневинијих мисли, и опет падала у сањарије.

Та свађа била је, велим, дванаестог априла увече. Тринаестог поподне, дакле сутра-дан, стари Миљковић излазећи из Министарства Грађевина, где тек беше потписао уговор о обнови цркве чувенога манастира ==ва, промаши једну степеницу и како је степениште било стрмо, а покривено местимице свежим кречом и малтером (будући да се баш у то време дозиђивао на том крилу други спрат) то се он, онако стар и малаксао, а при

68