Dva carstva : roman

84 БРАНИМИР ЋОСИЋ

том тежак, оклизне, изгуби равнотежу и, као џак напуњен земљом, сручи све до подножја. Пре него што су послужитељи и пролазници притрчали, он је већ био мртав. При паду беше ударио слепоочницом о гвожђе што са стране улаза служи за брисање ногу од блата,

Миљковић је био један од последњих из оне блиставе поворке старе и отмене господе, мало мрзовољан због господства, увек коректно, мало те не кицошки одевен, права и мало охола хода, што све није сметало да под својим праскавим и осорним речима крије добро срце, као што је моје и ваше. М није било грађанина који се не би осетио горд, када би на улици срео старца, у његовом реденготу, са пошом, у цилиндеру, у рукавицама, са абоносовим штапом у рукама, где излази из својих кочија са два бела коња. И та кочија, и старац, чак и румен и млад кочијаш на боку, све је то било натопљено дахом прошлог века (не тако далеког, ипак!) и личност Миљковићева на београдском корзу (куда он пролазаше пешке идући на пиво до Гранд Хотела) беше толико позната и вољена, да несумњиво у целом Београду није било популарнијег човека. Он је био ту, присутан у том новом и американизованом граду, као идеја записана на једном парчету пергамента који је једини сачуван од целе једне епохе и културе и под стаклом стављен на сто међу последња издања књижарске уметности. Међутим, дубоко под том блиставом маском бившег уставобранитеља и дворског човека (он је младом краљу Александру Обреновићу предавао основе византиске уметности док је овај још био непунолетан) крила се једна велика трагедија промашеног живота. Не промашеног социалног живота, то не, јер он је целога живота имао успеха у своме послу и дошао чак до катедре на тек основаном Университету. Већ промашеног интимног живота, још страшни_јег што је био споља покривен блиставом каријером и почастима. Где је лежао узрокг Не зна се.