Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА 85

Чињеница је само да беше остао нежења. Старио је у кући без блиских рођака, осамљен и напуштен, све јаче нападан од нових који су долазили и који су свакако желели да заузму његово место. Али Миљковић иђаше још увек право, проналазећи овде или онде какву било утеху или задовољство. Тако, у последње време, он откри један начин да оправда своје богатство и свој положај: он беше почео да скупља око себе штићенике, што његови непријатељи објаснише једном античком поквареношћу и обичајима. Истина је била много простија: Миљковић чуваше сувише јасно успомену на своје тешке почетке славољубивог и сиромашног човека. Штићенике је обично бирао међу најсиромашнијим студентима, које би оценио да имају, уз потребну жељу за успехом, и талента. Увек их је имао по двојицу или тројицу; држао их је зато необично строго, у „страху господњем", како се сам изражавао. Међутим, био је и један изузетак. Један једини, истина, али тек изузетак, а тај је био Карамарковић. ИМ то по свему: прво, Карамарковићу није требало осигуравати. материалну страну, јер је излазио из једне богате чиновничке породице; друго, код њега не беше ни труни од какве жеље за успехом: једна врста злобног идими-дођими, са пуно нечег надуто господског; треће, кад га Миљковић узе „под своје" он беше већ свршен човек, а не само студент. Шта је свратило Миљковићеву пажњу на тог младог ч0века, хероја из Светског Рата, осигураног положаја, из најбољег београдског друштва» Јер Карамарковић беше у то доба антитеза Миљковићу из младости: целога свога века, Миљковић ношаше у себи жељу да буде оригиналан, безбрижан и скоро несвесан својих способности уметник, а успевао је само да буде тачан, уредан и озбиљан нако необично талентован архитекта. Када упозна Карамарковића по неким радовима он доживе то задовољство да на другоме открије оно што представљаше за њега неостварљиви сан. Али Миљко-