Dva carstva : roman

86 БРАНИМИР ЋОСИЋ

вић не би био „човек осамдесетих година прошлога века" — како је волео сам себе да назове да и у то своје ново одушевљење не унесе једну строгу форму и један унапред смишљен план. И као што се то дешавало обично са свима плановима које би он узео у своје руке, и овај последњи он изведе потпуно до краја и то онако како беше замислио. Миљковић, у свему сјајан, у својим намерама и одлукама беше тврдоглав и упоран. Можда је ту било објашњење његових успеха; а можда стални успеси ту његову тврдоглавост претворише у његовим очима у систем, у методг Свеједно. Равно годину дана пре догађаја који описујем Карамарковић учествоваше са извесним плановима на једном конкурсу у чијем је оцењивачком одбору седео као председник стари Миљковић. Од првог баченог погледа, Миљковић одмах увиде неоспорну надмоћност Карамарковићевих пројеката. И не само то: решења која је овај доносио била су тако пуна духа и слободе, скоро необуздана у својој дрској простоти, тачности и лепоти, да су остали пројекти према Карамарковићевом изгледали као ђачки радови . Видео се одмах човек пун талента и знања и, што је за свако уметничко дело неопходно, макар та уметност била архитектура, пун самопоуздања. Али у исто време Миљковића скоро разјари аљкавост са којом беху израђени извесни делови: било је партија које беху тек овлашно скициране.

— Ја бих био врло срећан да могу да дознам од каква материала мисли да састави ово гени-

ално изведено кубе! — узвикну он на примедбу једног члана комисије, да би свакако и тај _пројект требало узети у обзир. — Са човеком би се још могло шта урадити, — додаде, савијајући план, — али са овим планом ништа. То је млада, у хаљини од свиленог папира.

Пројекат би дакле одбијен, са једним уздахом Миљковићевим: