Filatelista

Jednog dana u novembru 1885. godine za vreme srpsko-bugarskog rata, u blizini sela Ponora, severozapadno od Pirota prema Knjaževcu, gde se nalazio srpski front, dolazeći od Pirota, u kome je bila bugarska okupatorska vojska, u pratnji svog ličnog sekretara, Ferari je naišao na srpske straže. One su putnike privele oficiru koji nije znao ni jedan strani jezik, pa se nisu ni mogli objasniti. Stranci su oficiru izgledali sumnjivi, iako su imali uredne pasoše.

lako basnoslovno bogat, Ferari je bio obučen kao skitnica, uz to neugledan, gotovo ćosav i rasejanog pogleda. Pojavu takvih ljudi na frontu za vreme primirja srpski oficir nije mogao drukčije da protumači nego kao špijunažu. Zato je strance jednostavno oglasio za špijune i naredio da se odmah streljaju.

Mada je ova odluka bila koliko nelogična toliko i svirepa, morala se izvršiti. Nepoznate strance su predali dvojici žandarma da izvrše presudu. Žandarmi su ih poveli u šumarak- i tamo je jedan streljao Filipovog pratioca — sekretara. Međutim, drugi žandarm Luka Stefanović iz sela Jakovca nedaleko od Knjaževca, gledajući mladog i prestrašenog nesrećnika, sažalio se na njega i odlučio da ne izvrši naređenje. Poveo je Filipa dalje, a na pitanje prvog žandarma:

— Hajde, šta čekaš? — odgovorio: »Sad ću ja!«. Kad su zamakli u šumarak, Luka ispali dva metka, a Filipu da znak da beži. Tada Filip skide s prsta svoj zlatan prsten sa porodičnim plemićkim grbom na njemu i plačući preda ga Luki. Pokazujući na sebe, ponavljao je svoje ime: »Filip! Filip«, a onda je, objašnjavajući se znacima i mimikom, doznao i Lukino ime.

Ferari se spasao. Posle toga je verovatno naišao na neki viši štab i objasnio se. Stigao je u Beograd, a zatim je otputovao u Francusku. Posle završetka rata, Ferari je tragao za svojim spasiocem. Znao je samo njegovo ime, i dan kada se to desilo. Iz Beograda su činili sve da pronađu Luku, jer je Filip Ferari bio poznata ličnost, a kako je Luka posle doznao od samog Ferarnia, i lični poznanik kralja Milana.

Kada su najzad posle dugog vremena i traganja pronašli Luku, koji je živeo u Knjaževcu kao običan građanin, vlasti ga uzmu na saslušanje da provere da li je to zaista bio on. Jednoga dana pozovu Luku u sresko načelstvo. Sam načelnik ga počne da salušava.

— Jesi li ti, Luka, bio u bugarskom ratu na frontu, u poljskoj žandarmeriji?

Luka odgovori potvrdno. A načelnik gleda u akt i pita:

— A jesi li sa još jednim žandarmom dobio naređenje da streljate dva špijuna, stranca,

Luki se odsekoše noge. Gledao je u načelnika i ćutao.

— Kaži, Luka, istinu, jesi ili nisi — ponovi načelnik.

— Jesam — odgovori Luka, a u glavi mu se sve okretalo.

— A jesi li izvršio naređenje? — upita načelnik.

Luka malo poćuta, a zatim odgovori odlučno:

— Nisam! Bilo mi je žao. Mladić mi nije ličio na špijuna. Nisam imao srca da ubijem tog nesrećnika.

Pitao je načelnik Luku i za prsten.

— Dobro, sve se slaže. Idi kući i čekaj, doći će ti jednog dana taj Ferari — reče na kraju načelnik Luki.

Posle izvesnog vremena Ferari je zaista došao u Knjaževac. Stigao je fijakerom iz Zaječara.

Dolazak Filipa Feraria u Knjaževac bio je neobičan događaj o kome je pričala cela varoš. Njegov susret sa Lukom bio je veoma dirljiv. Posle nekoliko dana izvršeno je u knjaževačkoj crkvi svečano

8