Glas naroda

31

Не видл нико горе, Мутне су ноКи те; На бурном мору пдови Све благо наше, све. ВеК језик од стра неме, А име ветар тре, И в е р а веЕ се сутиња Ах ко Ве пасти пре! А што је просто, чисто, То надом дави плач Сдобода ено тоне, Још мало с' види мач!

А камо мушка рада, Што туда чинит зна? Та један трунак слоге, Та камо среЕа та! Да свако у час потре Сви' други жеља рој, Да рекне: Ево жртве, Ал' недам народ мој; Да чиста. рука збрише, Што ено видим ја, Анђеосву ону сузу, Што за нас тако сја.

А анђео би диго Забачен један грб, Силан би народ кдикно: Та славно ј' бити Срб! Јов. јовановић.

КАО ШТО ЧЕСТО БИВА. ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ ЖИВОТА. од С. В. Ноповића. (Настављено.) II. Господар Пера Јакић, био је на гласу трговац. Он се није упуштао у ситне послове, нит' је мерио риФОМ, нит' кантаром, није имао отворену радњу, него је нодузимао све, чиме се год могао да користи. Ч ас је сиеку.шсао са земљом, час је држао аренде, час се нодухватао, да изведе велике општинске гра§евине, час је трговао житом, час џелеиима. У кратко Оио је човекврло спекулативна духа, неуморан, жив и усталац. Ретко је бивао дома, увек је с кола на кола — вечити путник. Једина му је туга била, што му је жена тако рано умрла, па није имао на ком да остави своје јединче, своју милу Јелку. Пријатељ један из Беча препоручио му је неку госпору Бондиницу, славну управитељку девојачког института. Господар Јакић израчунио је на длаку, шта ће га стати васпитање његове јединице, нашао је, да није прескупо и послао је ћерку своју у Беч и ј урио је даље за евојим пословима. Он је био задовољан, кад му је Берка у месец дана једанпутписала, да је здрава и да је њезине „Фрајле" волу а за остало било како било. Досле године дана посетио је господар Пера своју Јелку у Бечу, зачудио се како је нарасла, како лепо говори немачки и штрнбеца Француски, водио је њу и њезине Фрајле у театор, частио их је у хотелу и вратио се својим нословима. Госпођа Стана Пејићка сестра господара Пере корела га је, што је дао дете у ту|> свет и љутила се до Бога, што није њојзи поверио јелкино васпитање. Тога ради имала је с братом често речи, и кад није могла да продре са својом намером, заћутила је, срдила се.

Сад не знамо казати, како се то догодило, доста то, да је господар Пера дошао са сегединског јесењег вашара врло болан дома. Спопала га неки врућичентина и једва ,је уграбио толико времена, да још при честој свести направи своју опоруку, у којој је наредио, да се све што има учини у новац, да Јелка остане још три године у Бечу, па да после у кући свога тетка и тутора Господара Максе Пејића дочека своју удају. По смрти вреднога Јакића пронео се глас, да је Јелци остало до педесет хиљада мираза, али они који су то боље узели на рачун, нашли су да ће бити једва тридесет, јер је било нешто и стари рачуна. Ал молим вас зар је уз лепу и у бечком институту васпитану младу девојку мало тридесет хиљада мираза? Бре није да је мало, него је то што по реч најбоља партија, па за то су се све младе и старе младожење у Б. узбунили кад су чули, да долази та интересантна удавача. Иим се рашчуло по Б. да ће Јелка доћи нашло се одмах много њих који су се живо издавали за њезине пријатељице и познанице још из детинства. Многи су тврдили, да су с њоме ишли у школу те да знају, да јој је коса плава а очи црне и да је још као дете била као млеком наливена — бела па мало румена У истину незнараше нико како изгледа, јер је већ шест година како је на „воспитанију" а није никад долазила доле а пре тога мало се ко и бринуо за господар Перину јединицу. Многе, које су почеле да плету седе, потајно су зебле од нове супарнице: трудиле су се да докажу, да јој очево имање нијеосталона чисто. Има веле ту још многи заплета, ишле су још и даље па су проносиле вест, да је Јелка већ од оца неком обречена, допуштале су да је лепа али кажу да су јој зуби црни и да је дигла нос на високо. Три дана пре Јелкиног доласка ни о чем се другом говорилоније по свима кућама, него о лепоти и богаству младе „попиле." Била је то лепа мајска недеља. Главном улицом пуно је света што иде у шетњу. Ту ти је измешано старо и младо, господа и прости људи а све ти је то у стајаћем руву. Једно друго мери и гледи, мерка шта би да покуди на другоме. Налицкане Фрајлице шећу се као горде паунице, око њих се вију угла^ени штуцери, церекају се и кикоБу, као да их нико ине гледи и неслуша. Господа од бецирка су у пуној гали, о врату им бљеште влатне звездице, на глави имсерогуши тророги шешир а златали ражњеви покуцкују их по листовима. Ме^у њима је највећма утегнут господин ћира Зуквић. Устумарао се кроз редове шетача као Максим по цркви, час по погледује доле нуз чаршију, као да изгледа кога одонуд. (Наставиће се.)