Glas naroda

94

БРОЈ 12. „Г I А С Н А Р 0 Д А." ГОДИНА IV.

ХАЈД МО У ВИТЛЕЈЕМ. Из старих времена успомена на божиЂ. (Свршетак.) :!а знак заклетве диже Турчин руку бради и челу. да дете у пламен баци. Ј онај пар, кад про!;е поДа је ужасна истина лежалаутој грозној нретљи. ред пагае, који је као окамењен гледао, шта се збива, свак' је био уверен,јер Турци беху у Угарској ио- тргне се паша, хити ханџар од себе, стане на пут знати као крвници. Уз то је неколико робова на Јусуфу и зграби дете с обема рукама. једној страни дворишта ударало читав ред колаца, — Гледај ЈусуФе , муцао је паша, а изгледаше други опет градише од разне дрварије велико зга- као луд. Зачу1)ено загледи се беглербег мало боље риште, докле трећи подигоше гомилу од свилених у дете и шчепа га за прса. Велика драгоцена акесица, нуних жутих дуката баш како је беглербег мајлија висила је ту на златном ланцу детету о казао. А да се беглербегова свака обистини доте- врату. Обојица познаше амајлију, што ју је Хураше Татари са свију крајева села ситну нејач, сејин увек о врату носио. што је по заповести ЈусуФовој свуда похваташе, ЈусуФ-бег побледи јер мишљаше да је дете што је из заклона, из колевке, из наручја матера већ убијоно, тргне дете себи, појури попи и бесно истргоше. Донесоше саму децу јер знадоше да ће ро- повиче: дитељи и сами доћи. Тако је и било: све се село слегло — Цсето 1)аурско! Хоћеш ли још лагати да ниси са кукањем и са плачем. Мајке нехтедоше дати деце убио пашиног сина, кад ти ево твој паклени пород своје, ал немогоше одолети сили, људи немогоше детињу драгоценост о врату носи. избавити нород свој, јер је наоружаних душмана и Зачуђен попа гледаше амајлију и ђини. сувише. Буктиње горе , њихова светлост показује — Беже, рече, наглост и љутина не воде цељи! страховит призор. Свештеник те општине, поп ћира, Одреши ми руке и удали се да ја са дететом гообрати се беглербегу и рече: ворим, на ћомо чути где је пагаин син остао. — Ја незнам о чему ћеш ти моћи одговарати пред — Учини му по вољи , ЈусуФе, новиче Казимтвојим богом ио науци твога пророка, али то знам пагаа и сам расече једек, којим нопове руке лерима да је наш господ и учитељ говорио: Иустите децу привезане беху. Допа седне на један камен, узме мени. Еако би се дакле један од насиједне длаке сина на крило, и миловао га је ио глави, да дете на глави паншног сина дотакнуо? Ако се детету умнри, јер оно бегае ван себе од страха и ужаса. зло догодило, то је од бога. Допусти ми да се богу Подуже му је говорио док се дете умирило, тад' номолим; да чува сина твога господара, као што ће га запитати : чува сваког мог парохијана. II паде на колена нопа — Откуд' ти, сине, тај лени ланац? и сав народ. — Од једног малог турског детета. Ражљућени беглербег стиснуо песнице и даде Попин је глас дрхтао, кад га је даље питао: знак неколиким робовима да буктињама запале зга- — Где си видио то турско дете и шта би с риште. 1 како пламен у вис дижући се јасно за- њиме? Животили смртцеле опћине висио је о уссветли, свану и њему, као гато он мигаљаше, добра нама детињим. мисао у глави. Старац је — говораше Турчин у 0 Божићу је обичај да се деца обуку каоИрод, себи — окорели нитков, не помаже томе претња и и она три цара, што се Христу поклонише, те нообећавање, јер зна тај врло добро да ако дете изда, сећи звезду или вертен, који негде и Витлејем зову, да је ухваћен, и да га нечека тада ни Ферман, ни иду још на бадњи дан од куће до куће, па у песнечат, ни злато, већ колац за јамачно. Мора бити мама идијалозима престављају све догараје изжида млоги за ту тајну знају, па један ћесе одњих вота Христовог. Звезда се начини од шаренапапира, ваљда морати издати у ужасном страху. Према томе унутрн се упали свећа, и згодно се може окретати, скројио је нлан. Уђе међу плачућу и лелечућу децу хоће да покаже мудрацима са истока нут новорои онако насумце зграби око појаса једно дете од ђеном детету. Читав драмат нрестављају ти звез- ј седам година и подиже га горе у висину. даши, вертепаши, коринђаши или како их где зову. — Чије је оводете? повиче. Попа погледа дете, Кад су данас — приповеда попин син — са звезжоје се престрављено превијало под жељезном ру- дом по селу ишли, хтедоше и ове године, к'о и доком турчиновом, и дркћући рече: дете је моје. сад што су, старог Аксентија обрадовати, на му — Нудер гледајте амо, повиче ЈусуФ-бег. Овако покасти звезду, која је ове године здраво лепа била. ћу једно за другим, докле се који од вас не нађе Те тако се они лепо упутише пут врбака, колеби да је вољан своју крв искупити тиме, што ће касти чича Аксентија (а то је био старац, што је децу камо сте пашиног сина де'ли! II иође ближе ватри врло радо имао, а живио је усамљен у својој ко-