Glas naroda

195

БРОЈ 25.

Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИИА IV.

вољу узима, нека потражи ту књигу (а и еве остале му) и нека прочита. А ми Иемо још само летимиде да нређемо за њим путем, да бисмо ухватили конац свему и по реду лакше нришли крају рада његовог књижевног и великога дела просвеИења српског, које он поче, а други на-њ се угледаше и наставише, те настаде ново доба срнске књиге и просвете — и, дај боже сретно било и дуговечно! У Корфу буде 45 дана, научи нешто грчки; одслужи службу словенски у цркви свете Катарине, и отплови у Мореју у Патрас, обишав уз иут острва Занту и КеФалонију. Иређе уНавплеон а отуда стигне у Свету Гору. Нађе тамо у српској царској лаври, у манастиру Хилендару неколико калуђера Србаља „који се ва век века с Бугари инате и не могу да се погоде, чијп је Хилендар." Али за ким је ишао, не буде га тамо. Учитељ Евђеннје због ненрилика од калуђера отишао беше из Свете Горе, школа престала и уче-

ници му се разишли кудкојп. Вато он, пробавив тамо јесен и зиму, науми носле на острво Патмос. за које је слушао, да се тамо предаје јелински језик, сврне у варош Смирну (у малој Азији), где се позна са славним учитељем Ј е р о т и ј е м, који онде држаше „велику школу." Јеротпје задиви се Доситију, кад чу.је. како је из далека света пошао за науком, заволи га и задржи код себе. У тој школи. вели Доситије, би „почетак његовог благополучија на овоме свету и његове давно желајеме науке". Ту положн темељ своме нотоњем знању, научив јелински и напојив се дивном иауком јелинских старих књижевника и просветитеља. На измаку треће године, због рата. за који се ноговарало, да Ие Руси дићи на Турчина (што се за тим и збуде), остави Доситије Смириу, побојав се да не нострада у том рату од Турака, будући срнски ноп, на које они гледају као и на руске свештенике. (Свршиће се.)

ЗАБЛУДЕ II ПРАЗНОВЕРИЦЕ Од ђорђа Мандрови&а (Наст: У какво се коло ухватиш. онако играј. Кад човек у ваљано друштво стугш, кад се у ваљано коло ухвати, онда нек игра као и дружина му; ма кад случајно у рђаво друтнтво -анадне, кад се с рђавима помеша, онда боме нека се окане игре! Јер отуд, што смо по несрећи поквареној и л,дој браћи у руке пали, не излази то, да с њима морамо слепо држати и њихове будалаштине делити; на протнв, онда се иште од разумног човека, да из таквог друштва иступи и да се са странпутице наоставл>ени путдобродетељи поврати. „Ако је неко луд, не буди му друг"; јер „Ко се с рђом дружи, вазда му се тужи". Не бисмо ли ми оног човека за будалу држали, који би случајно у блато запао и не би се отимао, да се из њега извуче, но шта више по њему би се каљужао? Сви можемо пасти, али је у реду, да се паштимо, како ћемо устати. „Није срамота насти, ио не устати." Ал' шта ће рећи људи, кад чују, да смо ми наше, ако и рђаво коло н друштво изневерили, да смо отпали од странке, коЈе смо се толико времена придржавали? На то питање могу нам за одговор послужити ове речи немачког повесничара Ротека: „Отпадништво ноказује по правилу оскудицу у правом уверењу илп у сталности карактера, Ко данас пориче или напада или само оставља оно, за које се јуче изразио, да ће поштовати и љубити или

У НАШИМ ПОСЛОВИЦАМА.

пароха пештанског. шак. које је јуче из дужности или из слободне нривржености бранио, тај је или при пређашњем избору заставе лакомислено и непаметно радио или је касније своје боље уверење жртвовао, т. ј. њему противно радио, из слабости нли из страха или из самољубља или и; покварености. Ј осталом има више случајева, где такви прекори не стоје, где је отпадништво са свим невиио и иепорочно, да, где је нлеменито и у дужност спада. Има застава и друштава, којима припадамо, а нисмо их сами слободно изабрали; има их, од којих оделити се може човек основног узрока имати или од којих оценити се у след догађаја, којн ван наше воље и комбинације леже. постаје нуждом или бар правом; а има застава, које ако су но свом спољном нојаву или по имену и исте остале, но инак су свој првобитни дух, карактер и својуцељ битно измениле, од којих дакле отпасти није невера и несталност, но шта више доследност и право постојанство. Најпосле даровитом човеку, којн тежи. да оно што је истиннто и право унозна, одвећ лако може се догодити, да на путу ноштеног и беспристрасног испитивања увиди, да је његовдосадашњи правац погрешан, да се до вишег становишта у мишљењу и хотењу уздигне, да своје нређашње појмове даље прати и развија; и то је могуће, да се на путу испитивања на странпутице даде завести, да друго уверење добије и исти-