Glas naroda

вевају по кафаиама, трговци гдедају ироФИТ, радници уздишу дод тешким теретом. А ми? А раденице? Та зар је нама до нолитизирања ? Од еилнч посла не може се ни мислити на то. Жепскиње ако може на дан да заслужи и 50 новч. — онда још мисли да јој ,је труд добро награђен, а овамо од ране зоре води игду па до мрвла мрака! Да хармоније у друштву, да правде на свету! Женска раденица је — најгори пролетар. У даиашњем друштву стоји она горе, тринут горе од Фабричког раденика! Шта више и здравље губи. Од непрестаног седења мора добити болест, ота јој се морају искварити, прса је морају болети — ту нема оне, која Ее то здрава издржати. Труд огроман, наплата — никаква! „Побл -госпоЈје" у каруцима се возе — јадна раденица се не миче никуд; „нобл -госпо ?је" част праве, једно јело друго сустиже — јадне раденице леба немају: „нобл -госпође" да се мало „расеЈу" играју се „Фрише-Фире", одлазе на балове, села, забаве — јадиој [раденици игла је забава. Да горка ли је то забава! Па бар да добије ону плату, по коју је посао примша. Ал •ту је тек мука и невоља. „Милостива госпоћа спава" вели слушкиња. „Милостива госпођа има „„визита"" вели лакај.Мидостива госпо1ја отишла је у шетњу" вели сдуга. Зар да те сад не заболи срце — кад знаш сигурно, да је код ку!е, да би те могла примити? А кад веК пет или шест дана обијеш врата „милостиве госпође" добијашпреко куварице половину плате. Није л' то ужас и срамота? ( И тако, сад сам тек дошда на оно, зашто сам управо и писала све ово, а то је да причам шта се десило са мном а са „једном милостивом госнођом:" Та „милостива" госпоЈа „смидова" се на ме, па ми даде „крпе и дроњке" као „богаташки" поклон! Морала сам примити, јер тешко мени да нисам примида А за све то не би Чивутин на 50 новч. дао! Е, ал „милостива" госпођа држи да је сад веК „милостивија" па да ће кад год бити и најмилостивија!" Вило то па и прошло. После три до четвр месеца даде та

„нобл-госпора" мени неки посао да јој израдим и обеКа ми „прилнчну" плату. Ал' боме радила саи „прилично времена" ауних петнајест дана! Једном поручи она опет по мене, па ми обећа једну хаљину. (такаконисам одрадостина земљупала?) ако посао лепо израдим. Елем, ја свршим посао, па ношљем по мојој малој сестри- (Како би сеја смела усудити да помислим да и „милостива" госпоЈа зна „мид(§стиво-чивутски занат?") посао она прими (пардон: украде, отме!) па норучи: ако хоКу хаљину, да јој пожљем 3 ф . (а ни сама хаљина некошта толико.) Ја се пренеразим од чуда!!! А камо новци?! Камо плата од петнајест дана?! Камо хаљина? Задржала их је „богата милостива" госпоја, хоЕе мало да се игра '„Фрише -Фире" са иовцима сироте раденице. Такве су „нобл-госпо^е" — оне нам крв на памук сисају! Или јој ваљда не израдих по вољи? Та кад год јој однесох какав посао, увек ме је хвалила. Не, није то! Њој је новац бог (а тако све те „милостиве" госпођв држе) а бог је свемогуКи (веле попови и Фратри) е па ко има новаца тај јесвемогуК. Да чудне конесквенције — да истините консеквенције! Па како би се могло доскочити томе зду? Како да се предупреди све веКа и веКа опасност? Та баш због тога има овде пуно проституткиња! „Олободоумни" либералци одговорили бн мидасеплата задва, за тријјнроцента повиси, а господабуржоазлије и бирократе да се још за више смави! И тако изгледа као да овој муци изласка нема, као да све пропасти морамо! Ал иде време. Ново време носи нове идејв, нова начела. Отагнација у нашем времену веК ]е назадзк; назадак је срам и поруга. Шат нова начеда томе доскоче. Та ми морамо радо поздравити социјадизам, ми смо нродетари! Морамо га поздравити као звезду нове перијоде, перијоде општег благоетањз, и образовања, перијоде „слободе, једнакоети и братства"! (Донис овај примамо у лист, према имену листа, без измене, а о ономе шта је пролетар, буржоа, бирократа и т, д. говориКемо други пут, када по времену и простору листа се дадо буде, јер са белешкама малим не би се дало о томе казати колико треба. У.) Једна раденица.

шежжшажк. С Е 0 С К И Н А Т А Р 0 Ш (Наставак. I

Две недеље посде тога, ма да је радни дан био, | беше затворена крчма арендаторова. Људи којииродажаху туда и видеше крчму затворену помишљаху свашта и непотраја дуго и по селу пуче глас да је умро арендатор. И то се дало веровати, јергластај даље казиваше и то, да се ракија упалила у њему. Случајно је у селу умро јецан сирома човек. Најмање звоно огласило га је и то још већма утврди глас, да је умро грк, ципија, јер арендатор, беше и грк, то јест трговац, и још више беше него грк, он беше вдах. Већ су се почели скупљати просјаци око кубе. За живота нису смеди ни близу, а сада се надаху, даће син бар у покој душе оцу уделити им чашицу ракије. Но они на капију, а син продера се на њих: на поље битанге. — 0 битанџио ти се отац овако по паклу и никад раја не угледао! Око по дне већ дознало се, да се код арендатора за бал спремају. Побунио је св'е село. Из оног еокака носи ћилим за намештај у соби, из оног црепњу да

| пече тесто, из оног опет гвоздењак за паприкаш. у дућану је продавао тањире, и ножеве, али и учитељ и попа и кнез сви морадоше своје посуђе послати. За намештај собе, де ће бал бити треба слика и огледала. Огледала се два три нашла, али великих слика, кад нема код попе и учитеља, у кога ће бити. Ови додуше имају. Има у попе дивно распетије хриј сгово, а у учитеља свети Сава управо толики колико и распетије. Депо би стојало да се метеједнаупрочеље а једна у зачеље, али, рече нотарош, то није за бал, десепеваиигра ту и смрт да стоји —убирцузу свеци; но учитељ примети, да бал овај није баш тако прави бал, ово је и Форма беседе или села, ту школска деца суделују па де она могу бити ту треба и шкодски патрон да је, или управо школска деца и немогу никуд без школског патрона, јер он ако није овако у слици с њима он је у духу с њима, па то је опет све једно. — А Мисирци стари навек су певади частилн се кад ко умре и при частима држали мртвачке лубаље,