Glasnik Skopskog naučnog društva

Преглед лишерашуре 333

на историју права свију словенских народа. — Израђен на начин, као што је изложено, он би био добар темељ за упоредну студију правне историје свију Словена“ (Катедру овог предмета држи у Прагу, као што рекосмо, сам г. Кадлец; код нас у Љубљани проф. Михајло Јасински из Кијева и у Београду, након Димитрија Мијушковића т 1903., проф. Пг. Тодор Торановски из Петрограда, који је своја предавања делимично већ објавио под насловом „Увод у

историју словенских права“, Београд 1923. — В. о томе наш прилог у „Јужној Србији“ бр. 21.) Проф. Кадлец дакле позива све словенске научењаке — историчаре и правне историчаре, као и установе — Академије Наука и

научна друшшва да на томе послу раде.

Г. Роман Лушман из Гданског, у духовито написаном чланчићу обрађује веома актуелно и замршено питање логике и методологије историјске науке, а на име „Проблем истине у историји“ (Ласадтете ргамду м Рфогу! ор. ст, П стр. 103—112. и долази до једног доста песимистичког закључка односно могућности постићи знање фактичке и апсолутне истине о историјским догађајима. Патријарх наше правно-историјске науке г. Пг. Владимир Мажуранић, бивши председник југославенске Академије Знаности и Умјетности, објављује свој Рогагау Ђрајак! за пабес Јадгапа (ор. си. [ стр. 123—147). Поред лирски написаног увода и закључка, аутор се бави поглавито историјским делом писца ХМ! столећа Дубровчанина Јакова Лукарића (Гассат), приказује у кратко личност писца и средину у којој се он бавио и радио; затим пабирчи по његову делу, те износи читав ред занимљивих извештаја и забележака Лукарићевих, уз обилати коментар и паралеле из других извора и литературе. — Има ту и бележака, које се односе на српску историју, поименце пак на историју Јужне Србије. -

осип (јемењски из Варшаве, на доста оригиналан начин конструише са мноштвом пртежа, који служе за графичко приказивање предмета, периодизацију историје пољског уређења (Рода! азоту! изтоји Ројзјц, ор. си. П стр. 441—463). Не можемо да се на овом месту упуштамо у приказивање и критику његове свакако занимљиве методе; хтели смо само да споменемо овај чланак, држећи да можда неби било без користи да се нешта слично покуша и код нас.

Најзад, из наше средине је никао један једини руски написан чланак у целој збирци, а то је расправа Дра Тодора Тарановског, професора Београдског Универзитета „О обезбеђењу права спахијског земљишног поседа у сталешко-монархијском уређењу московске државе“ (Обезпеченје правђ служилаго землевладбиа вљ сословно-монархическомђ строђ московскаго государства, ор. се. П, стр. 583—593). Не можемо да не поздравимо као врло угодну појаву публикације чланака двојице врло угледних руских научењака (г. Тарановског и пок. Павла Виногродова, професора у Оксфорду) у једном пољском зборнику, издатом у част виђеног пољског научењака. Чланак проф. Тарановског писан је са оном ејесаппа јит, која је њему обична. На основу анализе извесних законских одредаба московског права поглавито ХМП. ст. аутор изјављује, да је „могућна двострука изградња појма сталешко-монархијске државе“: 1) његово ограничавање на систем сталешких „слобоштина,“ те, према томе, искључење из њега државности источно-европске као сасвим њему неадекватне; и 2) његово проширење са његовом деобом на две подфеле —- систем сталешких „слобоштина“ и „неподвижнни крфпостнои уставђ“ (т. |. систем непомичних и неразрешивих обавеза појединаца и сталежа наспрам државе и међусобно) државног службовања сталежа, те, према томе, обухватање у једном заједничком појму и запада и истока Европе. Нама се чини, вели аутор, да је друго решење правилније, јер даје потпунију синтезу историјског пута државно-правног развијања европске културе. Што је за нас од нарочите вредности у овом чланку, то је опсежна напомена на стр. 9 (целокупног зборника св. П стр. 591) у којој проф. Тарановски каже следеће: „Интересантно је забележити да се сталешка монархија у Србији, нарочито за