Gledišta

slu može da se kaže da naši radnici zaista nisu vlasnici sredstava za proizvodnju. Oni se, međutim, zbog toga ne nalaze ni u kakvom najamnom odnosu jer žive u jednom nesvojinskom konceptu društvenih odnosa, gde sredstva za proizvodnju ne mogu biti predmet nidijeg svojinskog prava— ona mogu da služe samo kao „materijalne pretpostavke proizvodnje','. Sasvim je, inače, razumijivo da nisam prevideo činjenicu da sam izložio jednu tezu koja bi morala da računa sa određenim otporima, pa i izvesnim nerazumevanjima. Otpori, međutim, ne dolaze samo otuda što se društveno-ekonomska pozicija radnika u ranora (etatistidkom) socijalizmu može i drukčije oceniti, ved i otuda što postoje mišljenja da je društvenoekonomska pozicija radnika i u ved afirmisanoj i znatno razvijenoj socijalistidkoj strukturi kao što su naši odnosi danas pozicija najamnih odnosa. Mada ova mišljenja egzistiraju u veoma razliditim varijantama i forraulacijama, moram odmah da kažem da su neka od njih zaista u neposrednoj suprotnosti sa suštinom moje teze. Stoga smatram da me to obavezuje da na ovom mestu o njima nešto kažem. U dasopisu „Gledišta" (broj 10, 1967. god.) dr France Ceme objavio je prilog; „Pokušaj ekonomsko-logidkog testiranja sedam hipoteza iz teorije dohotka’’, u kome, na primer, pored ostalog, pise i siede de: „Ova formula nam kaže (red je o formuli: „Dmax = Dlmax -fDfmax”)*) da je uslov za maksimalizaciju dohotka privrednih organizacija da delovi dohotka budu izjednadeni, to jest da su radnici kao upravljadi indiferentni prema jednom i drugom delu dohotka. Prostije redeno, to bi znadilo da svi radnici privredne organizacije u položaju maksiraalizacije dohotka imaju jednak odnos i prema dinaru ispladenih lidnih dohodaka i prema dinaru uloženom u fondove privredne organizacije. Radnici-upravl j adi nemaju nikakvepreferencije ni prema kom dinaru (dohotka). Ta hipoteza kaže se dalje po mom mišljenju, nije ni logidki testirana ni empirijski verificirana. Teorijski je ne možemo primiti kao utvrdenu istinu zbog toga št o radnici-upravljači, odnosno radna zajednica, nisu vlas n ici oba faktora: radne snage i sredstava za proizvodnju (kapital a). To se jasno vidi po dohotku koji se ostavlja na stranu, po njihovoj odluci akumulira i postaje kolektivna društvena svojina. Konkretan primer: u preduzedu x radnik je 1966. godine glasao za visoku štednju dohotka, tako da je time predlagao znatno ogranidenje isplata za lidne dohotke (na primer, radi ne-

) Dmax = maksimalni dohoclak Dl = lični dohoci Df = fondovi preduzeća

361

POLOŽAJ PROIZ V OĐAČA U SAMOUPRAVNOM SISTEMU