Gledišta

rodnosti u Jugoslaviji. Ali, bez obzira na to, iako je sve to take jasno i jednostavno, stanje ipak ne zadovoljava, nema žara ni velike aktivnosti ni sa jedne strane, pa ni sa naše.” 3. Da Id je moguće ograničiti pitanje odnosa između samoupravljanja i kuiture samo na afirmisanje načela dohotka i samoupravnih oblika u kulturnim ustanovama? Dali nije u ideji samoupravljanja zahvaćen i zahtev za kulturom rada, kulturom upravljanja, kulturom ponašanja i postupanja ljudi i odnosa između ljudi na svim nivoima dmštvene I strukture? Dali, po vašem ' mišljenju, naša sadašnja nastojanja za racionalnom, rentabilnom i poslovno uspešnom organizacijom društvenog života uzimaju to u obzir u tolikoj meri koliko se želi? Odgovara Rado Jan, direktor ginmazije: „Pitanje je suvišno. Nikakvog napretka nema i ne može ga ni biti bez odgovarajuće kuiture odnosa između ljudi. Kultura i samoupravljanje su jedan drugome uslov. I samoupravljanje je, pre svega, stepen, i to viši stepen socijalne kuiture.” 4. Poslednjih godina mogli . smo da konstatujemo da razvijanje kulturnih potreba prilično zaostaje za razvijanjem potreba materijalnog standarda. Kakve posledice i opasnosti knje u sebi to protivrečje ako bi se još dalje ponavIjalo za dalji razvoj našeg društva, posebno, još, socijalističkih dmštvenih odnosa? I kako bi ga, po vašem mnenju, bilo moguće konkretno reša• vati? Odgovara France Hočevar: „Tvrdnja da ljudi vise ne osećaju potrebu za kulturnim dobrima i da daju prednost dmgim uživanjima i zadovoljavanju materijalnih potreba zaI sad su prilično paušalne i ne uzimaju u obzir činjenicu da se veoma brzo menja način života, navike pa i kultume potrebe ljudi. Isfeka kultuma dobra stvamo privlače ljude manje nego nekada, a zato ih dmge vise privlače. Međutim, mislim da bi i kultume usta-

nove morale vise uzimati u obzir promene u navikama, ukusu i potrebama ljudi. A, pre svega, i na našeg čoveka sve vise deluje moda, reklama i si., što kultumim ustanovama nalaže veću mobilnost i napor, kako bi privukle potrošača.” 5. Kako je sa drustvenom kritikom i još, posebno, sa kritikom umetnosti u nas? Odgovara Ivo Tavčar, dmštveno-politički radnik; „Ne bih rekao da ima kritike suviše mnogo, ni da je ima suviše malo, a još manje da je kriva za kritičnost položaja, iako taj položaj sigurno niie takav kao što izgleda. Cesto i nije po sredi kritika, već obično ogovaranje. Ponekad se njome svetimo sami sebi za sve izgubljene iluzije. A kritika često i nije izrečena zato da bi nešto promenili, već zato da nam bude lakše. Bilo bi već vreme da reformišemo i kritiku. Kada bude manje kritike i kada bude ona koja će ostati stvamo promišIjena, dobiće svoju cenu i bice i efikasna. I kritika umetnosti ima slična sociološka i psihološka obeležja. Traži nova merila i nove vrednosti: a ponekad se odriče i merila i vrednosti. Da li je to stvamo moguće učiniti? U tome može da bude i bekstvo pred odgovomošću ili, možda, strah da će vreme drakčije odlučiti. Svakako, dolazi povoljno vreme za razmah kritike umetnosti. Vreme to zahteva!” 6. Rasprava o zaostajanju razvoja kuiture za drugim područjima našeg dmštvenog života odvija se več nekoliko godina. Kako vi posmatrate ova pitanja u svetlosti iskustava na svom radnom području i koji su vaši predlozi, vaš doprinos koncipiranju dugoročnog programa kulturne politike u Sloveniji? Odgovara Ciril Zlobec, pesnik: „Moj predlog je banalno jednostavan: ljudi kojima je to državnička dužnost treba prvo da stvore atmosfem poverenja, da je data reč, obećanje već i zaduženje i da nije moguće ’zaboravljati’ stvari.

513