Gledišta

perioda u kome je ono imanentno američko bilo potisnuto. Jer Amerika nije ono što drugi o njoj misle, Amerika nije čak ni ono što se pokušava deducirati iz opšteprihvaćenih shema i okvira, Amerika je sasvim nešto drugo i zato kraj svakoj „iskrivIjenoj svesti” kada je u pitaniu taj „melting pot” rasa, ali i ideja. Teško je, gotovo i nemoguće, iz obilja činjenica. iz studija i članaka koji su pisani tokom jednog desetleća i koji saoinjavaju ovu knjigu izvući neki konkretniji, manie opšti zaključak. Zadatak Bela kao sociologa, po njegovim rečima, nije da upotrebljava hipoteze d da ih zatim proverava. ~Ja sam više zainteresovan za društvene opise i objašnjenja, za široko zacrtavanje realnosti. 1 ) Određujući svoj metod, on zatim određuje i svoje perspektive; a perspektive su mu, kako kaže, antiideološke. Sta to znači? Ako pod ideologijom, kaže Bel, a naročito marksističkom, podrazumevamo totalno prisvajanje atributa „istine” za svoje poglede na svet onda ne to. Ako i ideologija znači intelektualni sistem kome potčinjavamo svu svoju misao i sva svoja osećanja onda to još manje. Anti-ideološki pristup je suprotno od svega toga, ali on predstavija u isto vreme i nešto različito od konzervatizma, jer strah od pomenutih atributa ideologije odveo je mnoge savremene naučnike u neokonzervativizam i u novi empiricizam. Nejasnoća i nepreciznost Belovog metoda, krunisanog per spektivama koje sam postavija, verovatno predstavlja idealno polje za rast „zmajevih zubi” subjektivizma, nedorečenosti i nepoželjnog konzervativizma. Jason jezidobio „zlatno runo" bacivši kamen među decu ..zmajevih zuba” koji su pretiii da ga unište, Bel, želeći „zlatno runo” za američko društvo, ukida ideologiju. Jer šta će nam ideologija? Prva Belova teza sastoji se u tvrdnji da američko društvo nije masovno društvo.

') Daniel Bell, ~The end of ideologv", Collier Books, New-York, 1962, str. 15.

Teorija o masovnom društvu, počiva, prema Belu, na nretpostavci koja treba da bude naučna i kojom se tvrdi da se društvena organizaciia raspada pod udarcima industrijalizacije i zahteva mase za ravnopravnošću sa nienim antipodom: elitom. Nije industrijalizacija ta koja izaziva društvenu dezorganizaciju, tvrdi Bel. Cak obmuto. U američkom društvu mase ne traže ravnopravnost, jer nemaju u odnosu na koga da je traže. Siromaštvo p e r s e ns izaziva revoluciju, ne izaziva rušenje zgrade društvene organizacije, ono izaziva samo fatalizam i očaj. Motoma snaga radikalizma je locirana u neispunjenim očekivanjima i dmštvenim napetostima. Samo onda, kaže Bel, kad se dmštvo pokaže nesposobno da zadovolji zahteve za draštvenom pokretljivošću i višim životnim standardom, dolazi do dmštvenih promena. A zar do njih može da dođe u SAD, Britaniji ili uopšte u Zanadnoj Evropi kada su to jedine zemlje sa visokim životnim standardom. sa životnim standardom koii raste, i kada su to zemlje gde su zahtevi građanstva za njihovim delom rastućeg materijalnog bogatstva reUtivno zadovoljeni, kada su to dmštva gde se sve više Ijudi ukT'uču ; e u proces dmštvene pokretljivosti. Belov odgovor glasi ~naravno da ne može”. Bel se time, pomoću jednog argumenta, pomoću jedne ideje, oslobađa svodh nadjućih protivnika, oslobađa se ekstremista, oslobađa se komunista, ali i konzervativaca. Prema njemu, Amerika ni'e masovno dmštvo, ona nije sastavliena od heterogene publike (Blumen), ona ni'e izraz niskot kvaliteta moderne civilizacije (Ortega), nije ni mehanizovano društvo, kao ni birokratsko dmštvo (Hegel, Marks, Zinel, Bebel, Manha'm). ona nije ni rulja (Lederer. Arendt), Amerika je svega toga oslobođena, jer svaki poiedinac u njenom dmštvu ima podjednake šanse za dmštvenu pokretliivost. ima podhdnake' mogućnosti da zadovolh svoje materijalne aspiraciie. U američkom dmštvu nema, ili ima relativno malo, društve-

676