Gledišta

je već misli koje su se kasnije razvile u autonomizirane perspektive; ona je bacala svoje svetlo na celokupnu problematiku zasnivanja i prevazilaženja filozofije. 1 ) Reč je dakle o grupisanju, oko velikih žarišta logosa, kozmosa, božanstva, čoveka, države (polisa, prim. prev.), fragmenata koji se na sve to najeksplicitnije odnose, svih fragmenata koji izviru iz jednog istog središta i koji k njemu konvergiraju: b i ć e u nastajanju totaliteta jednog, vrhunska igra (l'etre en devenir de la totalite une, le jeu supreme). 0 ovora središtu i ritmu svetskog vremena Heraklit nam kaže: „Vreme je dete, koje se kamičcima igra, dečje carstvo” (Fragment 52, citiran na početku kao moto, ali u nešto skraćenom obhku, prim. prev.) Stvar je u tome da se Heraklitova misaona i poetska reč ponovo pojavi u onome što je u njoj najživlje kako bi mogla oploditi sadašnju i buduću misao Igra, jedanput fragmentarno shvaćena, bila je zatamljena u toku dve hiljade i petsto godina. Ipak, ona se pokatkad jasno pojavljivala. Tako, u Solomonovim Izrekama, božanska mudrost nam se obraća sledećim rečima; ~Ja sam stvarala njegove (božje) radosti, dan po dan, igrajući se celo vreme u svojoj sadašnjosti, igrajući se na Zemaljsokj kugli, i nalazeći svoje radosti tu pokraj dece Ijudi” (navedeno na početku kao dmgi moto, na latinskom jeziku, prim. prev.). Ali celokupna teologija 1 metafizika, filozofija i etika gledale su na igru kao na Ijudsku lakrdiju, lišenu ozbiljnosti. Tek na završetku filozofije i poezije, u nemačkom idealizmu i romantizmu i s ovim, stidljivo se pojavilo jedno dmkčije razumevanje igre i lutanja, kod Hegela, gde je igra jedanput okarakterisana kao bivstvujuće u svojoj ravnodušnosti i ~u svojoj najvećoj ležernosti, istovremeno kao najuzvišenija ozbiljnost i jedina istinitost". Kod Šilera, koji nam kaže da se „Covek igra samo tamo gde je on čovek u punom smislu te reči idaje on totalni čovek samo onda kad se igra, kod Novalisa, koji oštroumno primećuje: „Istina je jedna komp-let n a greška” i „Pesnik, retor i filozof igr a j u s e i gramatično komponuju” 2 ) . Ipak, igra, a ne samo čoveka igra, počeće da se saopštava u razvijenom vidu tek u eri koja počinje da se razvija kao metafilozofska era. Na početku ove ere nalazimo Marksa. Drugi momenat razvijanja lutanja i igre misli, igre vremena, kojim se kritički dodiruje sadašnjost, obuhvaćen je u našoj knjizi pod naslovom Marks mislilac tehnike,

‘) K. Akselos ovde polazi od poznate pretpostavke prema kojoj su Platon i Aristotel pravi tvorci onoga što se kasnije vekovima nazivalo Filozofijom (prim. prev.). 2 ) Novalis, L’E ncvclopedie, francuski prevod, collection Arg um e n ts, ed. de Minuit, 1966.

1012

KOSTAS AKSELOS