Gledišta

od otuđenja čoveka ,do pobede sveta. Stupanje u živi i anticipatorski dijalog s osnivačem marksizma bilo je nužno preduzeti pre nego što se pristupi igri budučnosti. Da bi se ovo postiglo, trebalo je pogoditi u središte Marksove misli, otkriti onaj Arijadnin konac koji vodi kroz celokupno Marksovo delo od spisa mladoga Marksa do završnih političkih i ekonomskih studija razumeti kako je i zašto ova misao mogla oblikovati istorijsku stvarnost XX veka. Marksova problematika bila je ponovno uzimanje i vraćanje na pitanje kako, s obzirom na sveukupni marksizam i dati nihilizam, duel koji se danas vodi između otuđenog čoveka (zapravo od čega otuđenog?) i sveta (za osvajanje, kakvo?) može biti posmatran u jednora horizontu. Marks je gotovo predosećao u vidu izvesne antiteze ovaj horizont, u Kapit a 1 u, govoreći o radu koji sprečava radnika ~da nađe zadovoljstvo u igri svojih sopstvenih telesnih i intelektualnih sila”. Sa one strane Marksa i marksizma, Hajdeger i egzistencijalizam pripremili su najbolje razumevanje svetske tehnike, javljanje jedne nove misli, otvorene i višedimenzionalne, pitajuće i planetarne.

U eri metafiiozofije, Niče, pozivajući se na Heraklita, ponovo nalazi i otvara put igre sveta. Bog i svi natčulni apsoluti ili njihovi prostim obrtom dobiveni ekvivalenti mrtvi su. Nihilizam vlada i širi se. Možda problematična slika natčoveka, koji se uspinje i pada može uklopiti u sebe volju za moći i večno vraćanje istog, bezazlenost nastajanja sa one strane dobra i zla, istinitog i lažnog igru sveta. Celokupan smisao je unutar sveta, svet sam po sebi niti je smisaon niti je apsurdan, pošto se razvija kao igra. Pridružujući se Heraklitu i Ničeu, Hajdeger pokatkad uspeva da misli samo Biće kao igru, pitanja zašto i odgovori zato, budući prevaziđena u igri i s njom, fundirana su u njoj i razorena u njoj. Stoga on piše: „Ono 'zato’ utopIjeno je u igru. Igra je bez onoga ’zašto'. Igra je ipak radi same igre. Igra jedino ostaje: ona je ono najviše i najdublje što imamo. Ali ono ’jedino’ je Sve, Jedno, Jedinstveno” (Princip um a, francuski prevod, Gallimard, 1962). Idući putem Heraklita, Ničea i Hajdegera, Eugen Fink nastoji da poveže u jednu izdiferenciranu celinu kozmičku i Ijudsku igru. Svet je igra bez igrača, a čovek je igrač i igračka. Igra je istovremeno irealna i realna; ona povezuje čoveka i svet, a taj odnos prethodi svakom od njegovih članova. Ipak, Fink čini od Ijudske igre jedan momenat egzistencije, a od igre sveta jedan simbol (v. Igra kao simbol sve ta, francuski prevod, collection „Arguments”, ed. de Minuit, 1966).

1013

KRATKI UVOD U IGRU 'SVETA