Gledišta

su naši izdavači prinuđeni da posluju u uslovima koje ne bi mogli da izdrže ni jedan „Gaiimar” (Pariz) ili „Faber and Faber Ltd.” (London). Zagrebaoka izdavačka kuća „Znanje” dobila je za izdavanje „Sabranih dela” Tina Ujevića u šesnaest knjiga kredit na godinu dana, štc je sasvim izuzetno. Međutim, i pored toga što je reč o izvanredno značajnom kultumom poduhvatu, sasvim je izvesno da se edicija ove vrste ne može u pomenutom roku amortizovati. Izdavač će, znači, dobro osetiti posleđice svoje bultume i profesionalne hrabrosti. Cini nam se da je ovo vrzino kolo neprijatnih okolnosti u kojem su se našli izdavači najbolje opisao književni kritičar i direktor Izdavačkog zavoda Matice hrvatske, Vlatko Pavletić (u anketi „Telegrama” od 1. novembra 1968); „Cijena knjiga visoka je zato što je skup cijeli niz materijala kojima se radi u grafičkoj industriji, od papira do boja, fohja i platna, i što su skupe tiskare jer nisu organizirane kako treba i ne rade racionalno, i zato što su naklade male; naklade su male zato što su knjige skupe, a zato što su knjige skupe, izdavači nemaju potrebnu akumulaciju; budući, pak, da izdavači nemaju potrebnu akumulaciju, oni neprestano duguju tiskarama, a budući da neprestano duguju tiskarama, izdavači su prisiljeni da prihvaćaju od tiskara iknjige koje im po kvalitetu i cijeni ne odgovaraju. Kada bi izdavači mogli zajamčiti tiskarama da će im platiti u roku od osam dana po primitku knjiga, kad bi uopće mogh s novcem u rukama tražiti određene uvjete i penale za neizvršene obaveze, kada bi izabrali tiskaru prema kvalitetu, ažumosti i cijend, a ne prema tome koliko će ih dugo čekati da plate račune, kad bi... Prića je duga i ne znamo joj završetka, ali znamo đa su izdavači sve dalje i dalje od pravog cilja: približiti knjigu narodu.” Pod težinom svega pomenutog, jugoslovenski izdavači su zanemarili jednu od svojih bitnih obaveza: izdavanje dela savremene domaće literature. U situaciji kad dzdavački planovi, sudeći -po onome što se štampa, kanda više i ne postoje« gotovo je bespredmetno ocenjivati savremenu jugoslovensku hteratum po onome što nam izdavači nude. Knjigu domaćeg savremenog pisca ponudio je na Sajmu tek možda svaki treći zvanićni izdavač, ali onako uzgređ, kao slučajno i bez plana. Za svakog ko je iole pratio našu izdavačku produkciju jasno je da nije reč samo o ovogodišnjem zastoju. Izdavači su se ogradili i od domaćeg pisca i od kultume i dmštvene javnosti, što neki od njih i javno priznaju (pogledati pomenutu anketu u „Telegramu”). Nikada izdavački planovi nisu bili fluidnija i neobaveznija stvar no danas, nikada imje bilo više zakuhsnog i koterijaškog poslovanja u izdavačkoij delatnosti! Kad bi se pogledao skromni spisak' novih domaćih dela objavIjenih u poslednjih nekoliko gcdina, pa kad bi se odbile knjige pisaca koji rade u izdavačkim preduzećima (posebno kad se izdaju knjige u suparničkoj kući, đa b! se u svojoj vratilo istom merom), bilans bi bio jcš porazniji-

1601

OOMACA KNJIGA I DOMACI PISAC U SADASNJOJ IZDAVACKOJ SITUACIJI