Godišnjica Nikole Čupića

~ =

годишШњ ИЦА_

|

;

Утицај Шилерове Песме о Звону био је у Европској уметничкој поезији врло знатан.

Пре свега Звоно је у другој половини деветнаестога столећа имало неколике преводиоце код Срба и Хрвата.

Први је преводилац био потоњи архимандрит Сава Павишевић који је у раније доба с лепшим успехом и преводио и певао ориђинално махом с потписом Предраг. Зборник његових песничких радова не би још ни сада био на одмет нашој књижевности. Павишевић је у Седмици 1858. године штампао превод Шилерова Звона. Тај је превод „са неким изменама преводиочевим“ много доцније прештампан у бечкој илустрованој Српској Зори, св. 2. год. 1880.

Други је преводилац Иван Трнски, који би се у ствари могао назвати по времену први, ако бисмо стали код његова почетка препевања ове Шилерове песме. Јер је Трнски још као ђак у Грацу превео Звоно 1838. "године. Тај је превод доцније штампао у Патет. Али је тај посао угледао света по други пут 1867. године у ВозшјЕеи одакле је оштампан у посебну књижицу, коју уредништво тога листа пропраћа поред осталих пи овим речима: »Има тому мал не већ тридесет година, што нам је чувени љубимац виле наше г. И. Т. дивни овај умотвор неумрлога немачкога генија заодјенуо милињем језика нашег, и тај је превод све до данас словио врстноћом својом међу иними славенскими преводи. Ну за толико година пуно се је тога променило и у правцу књижевности наше, па и у језику самом, који је према онда куд и камо одскочио у свом развоју... С тога се одлучи хваљени пјесник, да тај умотвор изновице у наш перивој пресади, заодјевена рухом према садањему кроју и развоју. Сватко ће одмах видити, да ово није никакав преправак старога превода, него да је скроз и скроз посве нов превод, који се према старому уз све његове вредности, ипак дично одликује куд и камо бдагозвучнијим и народнијим језиком...“ За тим долази хвала новога превода и тврђење да је српски „овдје управо дух и срце Шилера преточио посве у дух и срце народа нашега“.

ГОДИШЊИЦА 15