Godišnjica Nikole Čupića

932 ОЛЈЕПИ ШИЛЕРОВА ЗВОНА“

литература образованога света. Али је у исто доба била, несаломљива па чак и непоколебљива његова национална, свест, чему је, без сумње, допринела околност што је био из врло чувене и заслужне куће српске. Сисајући сокове више културе европске, Ненадовић је увек гледао да то примени на српске прилике, да српство облагороди уношењем и идеја и облика али да све опет остаје — српско. Нема сумње да је то био, као што је и данас, прави и најбољи пут. У томе просвећивању народном и јесте — као што је правилно опажено — главни карактер његова рада. По тој је истој методи поступао и при стварању овога делца свога. Видео је класичну Шилерову песму, сазнао је значај њен и осетио је лепоту, па је одмах помислио и на свој народ. Пожелвео је да нешто тако имају и Срби. Није узео да преведе, већ да, тако рећи, преради, посрби или национализује Шилеров посао. У томе локализовању као да није могао одржати потребну меру, употребивши за ништаван предмет два пута и више стихова него Шилер. Ту неумереност, нарочито у Форми, показује и парафраза неких његових властитих стихова. Свој популарни патриотски поклич из песме Стамболу: Стамболе горди, у море тони! Силна је рука која те гони —

парафразовао је у Попари: Кутлачо масна, у тигањ тони! Гладан је трбух који те гони.

Рекосмо већ да је Попара, радо читана, па чак и декламована. Послуживши се великим немачким песником, Ненадовић је за своје земљаке, по узору једне пезме Ш1илерове, спремио лектиру коју је зачинио националним елементима. А то су управо и биле одлике свих радова Ненадовићевих. Читаоци су, далеко од свикнутости да их буни неориђиналност мотива, у новој песми видели свога омиљенога уредника Шумадинне, весела, добра, блага а нада свим родољубива.

Тако је један глас Шилерова Звона одјекнуо у српској уметничкој поезији у почетку друге половине деветнаестога века, онда кад се навршивала половина, столећа како је Шилера нестало с овога света. Тај је