Godišnjica Nikole Čupića

ГОЛИТПЊИПА 233 одјек, из поменутих разлога, примљен био као домаћи песнички звук, те се зато, и ако у самој ствари знатно слаб и невешт, разлегао дуго и дуго. —

"Од тројице главних литератора Шилерова звона у Срба најдаровитији је био владика Никанор Грујић. њему овде не говоримо више, само бележимо да се он са својом имитацијом јавио 1856. године у 16. броју ондашње Седмице. Ту је штампана његова песма Српкиња код навијања, која је доцније, као успомена на његов песнички рад ранијега доба штампана наново, по смрти његовој у Јавору !888 бр. 9. У Сеомици се, па и под том песмом, Грујић потписивао Наум, који је

псеудоним био увео — поред ранијега имена (рб-Милутин — према имену једнога од ученика Словенских Апостола.

Грујић је у пословању, које се има око навијања жица за ткање, нашао са свога гледишта погодан предмет уз који ће Србима дати оно што Немци имају у Шилеровој Песми о Звону.

Разуме се да је Грујићева песма скроз дидактична. Она се почиње кратким казивањем ситуације у којој се има извршити песниково моралисање.

Јуче магла земљи паде,

Синоћ љута бура стаде,

Данас ведар дан освану,

Јарко сунце лепо грану,

Тишина свуд испод неба,

Време за рад ко што треба —

Најбоље сам сад доспела

Да навијем што сам спрела. Одмах ва тим настаје размишљање:

Вечна сила вечно ради,

Био дан ил' била ноћ:

Једно руши, друго гради

Неуморна њена моћ.

Прилике о којима песник говори мало припадају, како да речемо, материјалном свету. Оне говоре махом о душевним доживљајима: вечна сила постоји, сваки на земљи ради посао свој а опет сви служе њој; наше су зиле пролазне а невоља редом иде; колико је било муке и бојазни док се дошло до навијања: