Godišnjica Nikole Čupića

СА ~

ОДЈЕЦИ ШИЛЕРОВА „ЗВОНА“

Док сам дошла до вратила, Шта сам пута само ја,

С кудељом се напатила,

И трнула сва од стра —

Ал' прошло је, немам кад Ни мислити на то сад.

Размишљање се ту прекида уношењем радње:

Дед' окрећи то вратило,

Па дај оно зеленило,

Сад нам ваља бележити, Докле ћ' који аршин бити, Да се може после знати Кол ко ће се на дан сткати.

По том се опет враћа размишљању о раду, који ваља учинити на време, о вечној вили ио њеном опредељењу. С возаљке се скида један камен, јер су жице врло затегнуте, а то даје прилике да се песник сети терета на свету и у животу...

Две су се жице сплеле, те их ваља размрсити али је иначе у животу удружење корисно, само треба да буде хармонично, иначе се не постиже ништа: два облака кад се сукобе настаје бура и пљусак, те зато треба унапред знати шта доносе непромишљени поступци па их и не чинити...

Пуче жица — и њу треба наставити, пошто јој се пажљиво нађу крајеви. Тако ваља и у животу погодити пут, и ако су путови добру различити, те се мора човек на човека наслањати, а напослетку вечна сила стоји изнад свега те се њој и ваља молити.

Ветар почиње — ваља се журити да буде добар свршетак као и почетак, јер ко зна почети добро тај је већ доста учинио, а за свршетак треба труда и Божје помоћи :

Хвала Богу! и ми с нашим Готове смо послом гле!

Сад се ветра већ не плашим, На вратилу стоји све.

Зато нека буде и ветра и непогоде ако то Бог хоће јер он најбоље зна шта треба.