Godišnjica Nikole Čupića

242 ОДЈЕЦИ ШИЛЕРОВА „звона“

Оундечић врло добро знао па чак и после тридесет и више година имитовао! — |

Године 1887. Сундечић је замислио а 1888. и испевао песму Сјетва, која је неки пандан Вршидби па је заједно с њом и штампана те године. Док се у Вршидби — вели Сундечић — „истиче само Југословенска мисао која нас је у оно вријеме заносила“ дотле у Сјетви „прониче мисао Славјанска“.

Сјетва је испевана по плану Вршидбе. За нас је важно да је Сундечић, уживевши се једном у тај начин певања, могао и после двадесет и осам година тако исто певати. Па као што дидактичкога песника служи за дуго иста снага, тако је и Сјетва, као песничко дело, једнака с Вршидбом. Док се у ранијем спеву опевају прилике и размишљања при вршидби дотле се у познијем опевају такве појаве при сејању. Отуда је, мами млађа, Сјетва као неки увод у Вршидбу, па је као таква, и штампана пред овом.

Цео се спев завршује стиховима:

Руковети у снопове Повезујмо сад. А снопове на крстине Наслагајмо тад:

Нек ту стоје — да им цигли Не угине клас, Док вршидби не приспије Најхорнији час!

На тај је начин последњи одјек Шилерова Звона у српској уметничкој поезији одјекнуо посредно у Сјетви родољуба и дидактичара Јована Сундечића на некаквих осамдесет и више година после појаве Песме о Звону у немачкој литератури.

У Срба су се, дакле, ти одјеци понављали кроз добру половину столећа — од тридесетих до осамдесетих година.

Чини нам се да је то дуговремено имитовање покушао оправдати Љ. П. Ненадовић, кад је у својој имитацији, поред осталога рекао:

Природа није, кром себе, дала Никаквог другог оригинала...

Анд. Гавриловић.