Godišnjica Nikole Čupića

СТЕВАН Д. ПОПОВИЋ 13

које праксу запоставља и мисли да је доста засновати неку високу теорију на основи психолошкој па по њој као по неком рецепту поступати у школи, не познајући ни децу, ни саму школу, нити рад у њој. А шта ћемо ако та психолошка основа буде нетачна, као што је баш Хербартова била нетачна Или, на какву правилну праксу можемо рачунати, ако ове основе млади почетници не разумеју, а нимало нису упућени да се сами упусте у проучавање природе дечјег И зашто не примити као готово оно што нам је вековно искуство пружило као поуздано и утврђено 7...

И ово је Керово дело пуно и препуно искуствене тековине. И с правом је на немачком названо „Ртахт5в дег Моказећше.““) Њега и данас, после тридесет и неколико година, с коришћу може прочитати сваки марљиви радник школски.

У овоме делу своме Кер не само износи тековине педагошке праксе него се и бори за њу. У уводу своме у овој ваљаној књизи он вели:

„Но рећи ће може бити когод, да није баш тако страшно ако и нема школске практике. Није баш тако тешко научити како треба другога учити; за то није потребно писати читаво упутство; треба само разумети теорију педагошку и онда утубити оно што треба за наставу, па свршен посао; ако још чега треба, то ће доћи само од себе, јер што човек добро зна умеће и другом показати. — Цела је истина, да је преко потребно и нужно, да учитељ има знања. Зар би учитељ без знања и био учитељ 2 Ама је и то цела истина, да само знање и утубљена теорија не могу начинити човека учитељем. Шта бисте ви рекли оном учитељу пливања, који би вам у соби међу четири зида држао предавања о вештини- пливања па вам на послетку казао: „Е, сад све знате; идите па пливајте« # — А шта бисте рекли ономе, који би од младих медицинара хтео да начини практичне лекаре читајући им неколико година о медицинској науци а не би држао за потребно да заведе клинику, па да ђаке води к постељи где болник болује;

7) Стева га је на српском назвао „Практика Школска,“ Али то опази у рукопису ондашњи секретар у Министарству Џросвете и уредник „Школе“, а данашњи уважени књижевник наш и академик г. М. ЂЋ. Милићевић па му _рекне :

— Бога ти, Стево, каква „практика«“! Ко ти зиа у нас шта је то практика2... Но реци; рад, рад школски или рад у школи!

Стева одмах узме писаљку, превуче „Практику Школску“ п нанише „Рад

у школи“ (а под заградом Методика).