Ilustrovana ratna kronika

ИЈ1УСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 81.

Јеромонах Велимировик. И он је познат нашим читатељима. Ни у ова озбиљна времена не оставља га речитост: угодна и бујна. Он и сада проповеда на начин леп и лак, далеко од теолошких натезања. Његове су проповеди људске. Пуне су бодрења, буде наде, улевају срчааости: не само у вернике, него својим човечанским аргумеп тима, и у невернике. Кад он гонори беседу, прква је пуна. Он, додуше, није војник, но он и на свој начин ради за отаџбину. Недавно је беседио у цркви о ратовима. „Покрет". У БОЛНИЦИ. - Иво Ђипико. Киснући и газећи блато, с намером да походим прве рањенике, ушао сам у лепи пространи болнички парк. Ушао сам узбЈђен и потиштен, али не са зебњом у души. Видео сам их кад су долазили. Тада сам стрепио од некога непознатога страха. Војао сам се не ћу моћи да издржим, али се преварих. Пролазили су мирно, озбиљно. Само они у носиљкама били

Српеки комита

су болесничкога изгледа. Дивећи се њиховој присебности, у чуду посматрах једнога по једнога. Тражио сам да нбђем у очима једнога од њих визију лома, рата, крви... Али тога не мсгох да запазим. Њихове пчи као и наше мило гледаху у сакупљени свет, Но када их народ ПиЧе да дарива, обаеипа цвећем и поздравља: Јунаци, сретне вам ране биле! — ја их у својој дупш ппздравих као што се у раној младости поздрављају прве ласте, веснвце цветнога топлога пролећа — биле, заморене, сустале, прве веснице. И ма да је јесењи ветар дувао и еа затресених дрвета кидао жут > лии.ће, осетих у њиховим очима, да нам носе светло, топло пролеће. И чињаше ми се да цео окудљени народ заједничесом душом једнако осећа и да исти осећају и оне старице, смежураних лица, које себи од уста отржу комад насушнога хлебз, те последњим грошом даривају рањенике. И даривајући их сигурно мисле на своју децу на бојишту. А рањеници, мили, сустали весници нашега пролећа, између гомиле народа пролазе и пролазе. * У чистој, светлој болници бели кревети ишчекују их. Пажљиве, благе наше руке све удесише, да весницима нашега пролећа буде топло, пријатно. Осећајући се ситан, и стрепећи, пролазим кроз проетрану болничну собу. У превијалишту наши спремни лекари почеше да оперишу. Пажљиво носе теже рањене. Ослободих се и уђох. Гледам ужурбане госпође са очима пуне саучешћа. Једна витка, сјајних очију, са проседом коврчастом косом, тепш некога рањеника, а друга проницава погледа, фином иронијом упита ме: — Можда је господин опасно рањен ? У неприлици казах своје име У то унесоше рањеника ^аких црта, чврста телесног саставаи положише га на хируршки сто. Лекар прегледа тешку рану, нареди да се испере, и оде другоме. Рањеник неко време чекаше стрпељиво, али кад виде да лекар не долази, каза мирно, као да са неким разговара о обичној кошј ствари: — Где је лекар, што не долази, озепшћу. Док ее томе завија рана, други безбрижно гледа у посао и чека да на њ дође ред. А био је тако расположен и његове очи тако су весело гледале у мене, да за час, мало те не заборавих где сам. Хтедох да му кажем: — Пријатељу, ти си задовољлн, теби је добро!

И гледајући га, не знам зашто његове веселе очи примораше ме да му то блажим речима кажем. Он ме погледа очима пуним ватре, у којим је било и нешто прекора, и каза ми: — Знам ја најбоље како ми је! — Опровти, брате!.. — Ако, ако! А да знаш, ја сам два пут рањен. — Причај, молим те. — Рањен сам, погледај, — и показа руком на ногу — овде, док сам се борио. А после опет куршум ми прође кроз Другу ногу — и показа другу рану — док су ме рањена износили. Говорио је мирно, тако као да прича, као да прича како је негде загазио једном ногом у блато, па му се десила незгода, те, док јетуногучистио, упао и другом у блато. У то приђе к мени отмено девојче и љубазно се понуди да ме прати. Погледах у њену белу мараму на глави, са знамењем црвенога крста, и погледах у њене живе очи, пуне топлине и саучешћа. Заједно пролазимо кроз светле ходнике и простране, топле собе. Прате нас мирни погледи рањеника. (Свршиће се.) зраоаоаааапаааааааааооппппппаааааопппппппапоааоппЈт: НАШЕ СЛИКЕ ИааааапаоаппоааааааооапааааааааааааапаоаппасшпаааЦ: У боју код Ђурђевих Стубова, 7. октобра 1912. године сељак из Каћулице, у ср. трновском окр. Чачанском, Андрија Лазовић, од Ј2до 4 сата, сам је топовима задржавао турску силу и тиме допринео брзој и потпуној победи наше војске. У 3 сата је рањен у слабине. Ђенерал Живковић му је дао поднареднички чин. Лазовићу је 27 година. 3 А П И С И [3 е к и-п ашаподсудом] Скопљански лист „Вардар" јавља, да је командант потучене турске вардарске војске Зеки-паша стављен под суд. Он је после пораза својих трупа побегао у Цариград и тамо се крио, где је Пронађен и затворен. [Симпатичан кумЈ Јављају из Београда: Др. Ди Ј о н г, Холандез, који се налази у Београду међу страним лекарима добровољцима, крстио је пре неки дан једног „малог војника", чијем је рањеноме оцу живот спасао. Симпатичног Холандеза ово је кумство необично много обрадовало. [Човечно и јуначко дело једног црногорског официра.] Из Т у з и (у Новој Црној Гори) пише дописник београдских „Вечерњих Новости", 010: