Ilustrovana ratna kronika

Св. 15.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 125.

вала Вардаревих, који се ломљаху о камење, и побожни свег припеваше »Во Јордање«! — Гледајте, гледајте оног малишана! — зачуше се гласови и прекидоше у мах побожну тишину. Полетеше погледи према вртлогу испод моста, према коме заплива дечко један, полеже на леђа у води, скупи и избаци ноге изнад воде, стаде се вртети као чигра. Многи повикаше: »Занеће га вртлог!« Други опет: »Не бојте се, неустрашљив је то пливач!...« Кроз гомилу ону света од црквице, која се преливаше у лепим заносним бојама народним, крену се божји слуга до обале са крстом у руци. Полетеше ови рониоци, и још двојица тројица њих, и загњурише се у воду, а кроз ваздух засветлуца крст... паде у воду... И дохвати га онај, који је у воду први зашао!.. Уздигнувши то свето знамење високо у десној руци, пође к обали и преко ње горе, да га врати и преда победоносно!... Мала граја се разлегаше свуда унаоколо, одајући хвалу људима и славу Богу!. * * * Литија се стаде одмицати, а свет навираше, да за хити свете водице и одвираше и хиташе кући, носећи у њу Божји благослов.

Варош"Плевље у новопазарскодгсанџаку. Свзт се разилазио... Одоше и моје Црногорке, и поносне и задовољне . Ја сам за часак застао... Пратио сам погледом свет, кад је одлазио, и пратио!.. Напослетку к{5енух и сам у — своју болницу. СкОПЉе, 6. јануара 1913.

У НУШИЋЕВОЈ КАНЦЕЛАРИЈИ. Отишао сам сутра дан у начелство. Таман ми се дала згодна прилика што је на пошти стигло два приватна писма за г. Нушића, па рекох, понећу му их. Начелство је као што сам казао, у десном крилу валијског конака и као што у левом крилу ђенерал седи у соби Цавидпашиној, тако у десном крилу овога конака, начелник седи у соби у којој је валија битољски радио. Једва сам се прогурао кроз масу света која је притисла ходник и кад сам се јавио по жандарму, Нушић ме је пустио као старог познаника. Затекао сам га баш кад завршава говор са четворицом Турака, од којих су двојица хоџе. — Идите кућама и гледајте. Ваше гајле (бриге) моје су гајле. Ја не спавам зато, да ви мирно спавате. Нико вам не сме рећи ни потамо се, нико вам не сме закуцати алком па вратима, нико зло погледата. Али, ако ви не гледате своју кућу, не пазите

своју децу и своју бригу, нсго бркате друге работе, е онда ћу ја да вам закуцам алком на вратима и ја ћу з ш да вас погледам. Ето то толико, ајд нођите сад са здравјем. Они се дубоко поклонише и одоше. Нисам могао да познам Нушића, којега сви вечито познајемо насмејана и весела. Уозбиљио се, као да је сва држава пала на његову бригу, оседио и ослабио те се јасно види на његовом лицу да га је савладао тежак умор. — Зар ћеш ти, бога ти, да примиш све што чекају напољу? •— Него? вели он. — Па колико дневно примаш? — Просечно сто двадесет до сто педесет.

И

са свима разговараш

?

— Па зашто би их иначе примио. — И свима свршиш посао? — Па —- учини он — колико се може. Неког упутим, другог посаветујем, трећег покарам, четвртог утешим. — И уапсиш?

— Дабоме. — И казниш? — Без милости, ако је само крив и то без обзира је ли Србин или Турчин. — Дакле без разлике. — Сиђи у апсану па види, има тамо и Срба, и Грка, и Бугара, и Турака и Арнаута. — Хоћеш ли дозволити да присусгвујем мало примању? — Седи! — рече Нушић, даде ми цигарету и удари у звонце. Уђе један велики каплар. — Пуштај! нареди Нушић. И сад поче да се ниже читава поворка. Морам рећи, да Нушићу олакшава посао што говори све овдашње језике, те се са сваким у три четир речи разуме. Уђе најпре једна ханума. — Не исгерсн, хануме? пига је Нушић. Она разви по турски дугу причу. Муж је огерао пре три месеца а узео другу. По шеријату дужан је ствари да јој да кад је отера, а он не да. Нушић је упути Мустафи да он реши спор, па ако Мустафа