Ilustrovana ratna kronika

Стр. 206.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 25.

Турци у бјегство, Срби за њима За тренут један лазина грозна: На врху барјак казује свима И да та стопа Србина позна... Још један понос српскога рода Што ће потомство наше да чара Како се гине, тече слобода „За домовину и Господара!"... Три бјела дана и ноћи црне Син дичан нашег поносносног јата С виса једнога на други прне И све душмане за грло хвата... 4. ХУМКЕ Густи редови сад наши пали И крвца врела земљу силно зали, Ал' ипак за то слабо ко год жали Оне који су живот тако дали. Не стеже туга наше груди више, Ни јаук један из њих да се кида, У оч'ма нашим сузе просушише; Ниједан од нас за својим не рида. Многи су пали к'о да нису били, Ал' хумне оне што туробно стоје Подвиге нових витезова броје. И из те крви што су је пролили Јуначно, храбро на понос свог рода, Патничкој браћи никнуће слобода 5. РАЊЕНИЦИ Срећне вам ране!... Рањеници дични Кршевах ових. Ви сте показали Бојев'л^е љутим, мејданима вични. Како се дижу наши идеали, Хвала и слава и срећно вам било! Поносна лица на вас ми гледамо, Ваше прегнуће родом уродило, Зато се тузи никаквој не дамо. Подвизи ваши сви на Бардањолу И учинише конац нашем болу, А радост бјеше душманину кратка Тешке су жртве биле нашег рода, Али без крви не ниче слобода, Зато побједа више нам је слатка. 6, ПОЗДРАВ С НЕБА 0 браћо наша!... Ви дјецо поносна Земље нам дичне. Нема код нас бола. Стигла је до нас вијест сад радосна С бојишта љутог, са врх Брбањола. Донијели је узорити лави С киме се раме ви уз раме бисте; Нека се ваше име слави Што насхеројски, братски осветисте. 7. ПАЛИ ХЕРОЈИ Соколи дични! Дјецо ових гора Миле нам земље, за коју сте пали, И за ствар општу... Неишти нас мона Што се животе ваше жртвовали —

На олтар земљи,;за спас браћенаше; Јср из те крви вашега прегнућа Никнуће оно, чег' се многи плаше, Никнуће сила српског ускрснућа. Почин'те мирно, нек је слава вама И покој нашој племенитој души! За ваше жртве туга нас не гуши. Вас земља крије, али не и тама, Ваше се име у срцима блиста К'о на Голготи разапетог Христа. „Браник" гт/^ппппппппппппппппп □□□□□□□□ ппппппппппппппапппппппппГрЧ^ р з а п и с и т [^^□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□ппаппапапппапппааап.^2Ј [Из дневника једног добровољца] Стање у нашој војсци је одлично. Гласовима као да Ска/!ар не ће бити црногорски, овде нико не ће да верује. Ја сваки дан о томе слушам разговоре међу војницима. Сви они тврдо верују, да ће моћна Русија узети у заштиту интерес мале Црне Горе пред Европом и да ће Скадар бити црногорски. (На жалост, та се нада јуначких црногорских ратника у службену Русију показује сада као ташта\ — Ур. »Бр. и ) Тако дакле узећемо Скадар па нека дође ко хоће да га од нас узме! Боље је и овде цела Црна Гора изгине, него да се Скгдар другоме да! — расуђују војници у вече, поред ватр^це. Не дај Боже, ако им се наде не оправдају и Скадар припадне пројектованој автономној Албанији! Велико ће бити и страховито разочарање црногор ског народа! Ових дана, узевши са собом јед ног војника, лутао сам поред наших позиција и уцртавао у своју књижицу појединости утврђења на Тарабошу. На једном месту, пробија-

јући се кроз шипраг, кроз који протиче поточић, чујем пред собом лавеж паса и, заинтересовавши се, на кога пси лају, пођем у томе правцу. Прошавши мало, видим пола туцета одвратних, подивљалих, изгладнелих турских паса, који су остали без својих господара. Пси су били раз дражени и при мом доласку су се разбегли.. Када сам пришао ономе, око чега су се пси гризли, видео сам — мртвог Турчина. Изглед леша је заиста био одвратан. Пси су оглодали све месо на лубањи несретног Турчина, а доња вилица се ваљала на једном кораку растојања од лубање; костију на обема рукама није било — пси су их одгризли и одвукли некуд; одело низамово на грудима и трбуху било је поцепано и пси су се, очигледно, мало час наклопили на утробу, али сам их ја омео у послу; из бочног џепа на блузи кукавног низама испала је лимена табакера, коју је просвирао куршум. Куршум'је ударио право у срце. Митар, који нас је пратио, приђе лешини, подигне са земље табакеру, коју је куршум пробио, подржи је у рукама, баци на старо место и окренувши се мени, рече: „Несрећан чо^јек би тај Турчин!" Није ме интересовало, зашто је Митар Турчина сматрао за несретна. Да ли због тога, што је Турчин био сиромах и имао бедну, кукавну лимену табакеру, коју је куршум тако лако могао да пробије! Да ли због тога, што га раније нико пре нас није приметио и укопао, те су му пси разглодали његово тело? Дошла ми је воља, да одмах ту, на месту, крај овог несретног леша, који су пси унаказили, искупим оне европске дипломате, од којих зависи, да ли ће

Ноћни поход српске војске