Ilustrovana ratna kronika

Св. 25.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 207.

се рат прекинути, чије настављање (после »лондонских разговора«) сматрамо за највеће злочинство и у толико страховитије, што је бесмислено! Не знам, да ли сам у пра ву или нисам, али ја апсолутно нисам у стању, да схватим смисао продужењу рата! Никако не ћу ни покушати да схватим, зашто Је потребно да овде на Бглканском Полуострву изгине још хиљадама људи?! Јер, чини ми се, човек не мора бити ни пророк ни Бисмарк, па да предвиди, какгв ће бити крај овоме рату! Тако сам размишљао посматрајући леш несрећног Турчина. Може бити да и није ред, да војник мисли то, што сам ја мислио; али изглед Турчина био је такав да човек над њим није могао имати никаквих веселих мисли. После тога, дохвативши из торбе фотограф:ки апарат, снимим несретног Турчина и решим се, да га укопам. То сам учинио помоћу свог пратиоца Митра, па сам зарио над Турчином гранчицу, као што сам видео, да чине муслимани на свежим гробовима својих сродника, док им се не подигне споменик од камена. [С у д и право] Пре неки дан уђе у канцеларију председника битољске општине један омален, средњовечни човек. Одело му је било по ла сељачко. Око и покрети му одавали су нашег паланчанина. Приђе право председникову столу и рече: — Добар дан, господине пред седниче! Дошао сам само да те видим и да ти честитам нову општину. Да Бог да сретно било! Само те једно молим: Суди право! Буди, молим те, правичан и благ према Турцима. Ж они су наша браба. Бог је хтео да их потучемо, па баш зато

треба да будемо благи наспрам њих. Председник га понуди да седне. — Немам кад. Јуче сам дошао из Прокупља да видим свога сина. Хвала Богу, нашао сам га здрава и жива. Оставио сам му пара а сутра се враћам натраг. И ми смо до скора били под Турцима. Памтим као данас, кад смо се ослсбодили. Каква је то разлика! Онда нас је било три брата, имали сгао имања у вредности десетак хиљада динара. Данас ја сам стојим на 100 000 динара. Благословена је земља Србија! Ту се добро ради! Истина, пореза је велика, али се добро и зарађује. Мили се човеку живети. И код вас ће тако бити. Па какав је овај ваш Битољ? После Београда биће најлепша варош! Председник га опет понуди да седне, али овај живахни човек поново одби. — Немам кад. Видео сам ђенерала; био сам код г. начелника, па сам дошао и тебе да видим. То ми је доста, сад сам задовољан. Честитам ти још једном нову дужност и нову општину. Збогом! Пође вратима и кад би на прагу, окрену се још једном. — Само суди право, председниче, буди једнак према свима! Одборник Кирјако, Грк по народности, који се десио код председника, засузи и потресено рече: — Како су добри људи ови Срби! — Четири брата — четири бесмртника. Београдске »Вечерње Новости« јављају, да су у рату пали Тихомил, Срећко, Јован и Димитрије, синови Младена КузмановиИа, из Букора у срезу поцерском. Милошево Поцерје је и овом приликом показало, да је пуно витеза и јунака. Никада није било Поцерје без јунака. А и како би било без јунака, кад народно

предање казује, да се на осојима Цера родио и сам Милош Обилић. Још и данас казује се, где су били двори Милоша Обилића. Ту је Милошева Вода и Милошев Камен. И у последњи су рат Поцерци полазили одушевљено. Испраћани су весело. Мајке и сцеви говорили су својој деци на растанку: »Досада сте, децо наша, служили нас, а сад идите у службу народу и Српству. Радујте се, што сте доживели, да можете поћи у помоћ потиштеној браћи. Радујте се, што ћете осветлати српски образ и на Косову и на Марици. Животе не жалите, јер се мора мрети а слађе је умрети на бојном пољу, него на свиленој и златној постељи!« Поцерци нису прилегали на земљу пред кишом турских танади, него су напред корачали као да за плугом иду. Поцерје не плаче, него се поноси жртвама својим. За палим јунацима се не носи црнина и не говори сузама, него поштовањем. И кад се поред домова њихових пролази, скида капа, јер се никада ниједни ратници нису за мањи број дана више проширили границе Србије на три мора као ови српски ратници сада. [О предаји Јањине.] Још никако нема појединости о борбама око Јанине, из којих би се могли разабрати прави разлози, који су Есадпашу натерали на предају своје велике војске и тврђаве непријатељу, који је опсео Јанину са свију страна, тако, да би она била одсечена од целога света, као што ни Скадар није баш сасвим церниран. Јанина је још увек има ла неколико отворених путева, помоћу којих би могла добијати храну, јер грчка војска бројно ни из далека није била тако јака, да би могла Јанину посве опколети, јер је ту и доста велико језеро и ако би грчка војска хтела Јанину сасвим затворити, какојебугарско-српска војска затворила Једрене, морала би бити кудикамо бројнија него што је било. Тек доласком престолонаследника Константина, који је довео собом нове трупе које су имале велика искуства из македонских бојева, порасла је опет нада и грчка војска почела је водити праву опсаду Јанине. Задаћа грчких трупа од сада састојала се у томе, да спречавају турску посаду у испадању и да бомбардују утврђења систематски и непрекидно. Грчка је војска била слабо спремљена са артиљеријом; кад су Грци отпочели бојеве око Јанине, имали су само — три малена брдска топа! Тек после дугог времена добили су седамдесет добрих пољских топо-