Ilustrovana ratna kronika

Стр. 230.

ИЛУСТРОВАНА НАТНА КРОНИКА

Св. 28.

Турци Руговци у заседи против црногорске војске

сваки покушај, јер би он био тек повећао патње рањеникове. У 2 сата ове ноћи, након петсатне агоније престао је Хасан Риза живети. Кад је осетио, да му се приближзва смрт, тужним се осмехом обратио на официре, који су долетели до његове по:теље, и дигнувши малкоједну руку, захвалио им се на доброти, што су му ју учинили. После тога је наредио, даму се приближи Есад паша. — Препоручујем Вам — рече му — своју обитељ. Немојте ју заборавити. Препоручујем Вам свог сина. Немојте му рећи, да сам убијен.него да сам погинуо у битци. Можда ће у том уверењу мање трпети. Хтео је још говорити, али му нестајаше снаге. Рече: — Закуните се, да ће те до смрти бранити домовину. Официри стојећи »мирно« око постеље, исказали су почаст свом умирућем заповеднику и заклели се. Риза бег, као да не жели више ништа, заћути и остаде с изражајем мирне свечаности, док му га није замрачила сенка смрти. Хасан-Риза бег рођен у Багдаду, свршио је војничке школе у Цариграду и у Берлину. Јер је врло интелигентан, постао је један од бољих официра турске војске те је подрежимом Абдул-Хамида постао п?.шом т. ј. генералом. У Скадру је за поведао са 30,000 људи. Био је врло оштар, строг и сграшан у извршава њу властите дужности и у захтеву, да ју и други извршују. Ваља рећи и над њевовим гробом, да је био некада неправедан и дивији и да је задао грађанству тешких жртава, а да није у том имао право. Али кад му је дух био ведар, Хасан-Риза бег изгледао је племенит,

О свом Багдаду говорио је увек са пријатељима и знанцима с љубављу и чежњом. — Говоримо мало о Багдаду рече му једном једна од његових пријатељица у нешто певајућем тону. — Та говорим о њем увек, рече Хасан Риза, као да га нећу више видети. Истој особи дао је једног дана своју слику. Пријатељица му се захвали и рече у шали: — А шта ће рећи непријатељ, кад сазна. да страшни Хасан-Риза бег, који не спава ни дању ни ноћу, имаде времена да се слика и то још у пози ? Валија јој само одговори: — Нисам могао више чекати, а да пријатељима не оставим успомену. Никад човек не зна... Ова нит песимизма, ове честе алузије на ненадану смрт, нису биле поспедица страха и празних слутња, већ одговараху збиљи. Сваки час је Хасан-Риза нашао на столу претеће писмо, а каткада и више њих Једне вечери, кад се враћао са Широчке, крај Базара, испаљен је један хитац на пролаз. Он је знао и то, од кога је потицала мржња, претње и хитци:од Муслимана. Они већ од дужег времена највише трпе од опседања; јесу, истина, најсиромашнији, али ни они, ко!и сушго могли учинити, нису се бринули за оп скрбу. Муслимани су се опирали сва кој одредби Кад је требало платити намет и глобе, морали су се на то силити свим средствима. Често су се и господа дала заварати и батинати и тек су онда платипи. Хасан-Риза је надвладао, али јаз је између њега и муслимана бивао све већи. Муфтија је био увек под надзором и многе су особе, које су по-

хађале његову кућу, биле претраживане. Једном је муфтија доведен под бајонетима на састанак муфтара, на ком се имало решити питањетурскога зајма од 10.000 турских лира. У те је дане рекао један турски свеКеиик: »Хасан-Уиза илатиће, тоскупо\« Пре две седмице имао се предТарабошем подићи ј^дан шанац и валија је одредио, да се за тај посао употребе и Муслимани, који су сетамо налазили. Али они су тоЈодбили, велећи, да није њихова ствар да раде, већ да само суделују у бојевима. На то су одведени у рад, те су под во^ничком пратњом морали проћи Базаром, што је у Скадру понижење. Има томе већ дуже, што је валија сазвао муслиманске поглавице 1 те им рекао, расправљајући с њима о положају града: — А ако вам се даде автономија ? — Ми је не ћемо, одговорише. — Што? — повиче Хасан Риза зачуђен. Зар одбијате слободу ? Зар не бисте хтели бити господари у својој кући ? — Ми — ако нас Турска остави — волимо прећи под другу власт. — Ви сге робље! — повиче Хасан Риза тој господи. — Месо за шибе! Душе блата! Отишао је ојађен. Тако су и господа често пограбљена за новчарку и инзултирана, а и сиромаси огладнели, бојећи сеувек нред страхотама сутрашњег дана, чинили заједно све веће мноштво пуно мржње. Требало је тек потицања једнога, , да се многи закуну, да ће убити човека, који је изазвао њихову мржњу. Била је завера, али о њој се много пе зна. Био је уапшен богат један Муслиман, а вечерас и један муфтија. Међутим је Есад паша »обесчашћен«, као што се то овде вели. У Албанији, кад једна особа изађе из куће, у којој се задржавала, јесте неоскврњива и ко употреби против ње силу, задаје велику уфеду оној особи, која ју је угостила Ова особа остаје под тешком сумњом и имаде право освете, да се опере од сваке љаге. Сумња остаје, док увредитељ није пронађен. Према том старом закону који вреди и извршује се и сада, Есад паша има право да убије убојицу свога госта. Ако је убојица већ и у рукама правде, то се може држати, да је убијен пре него ли је суђен. 4 фебруара. Есад паша, валија и врховни заповедник војске, објавио је Црногорцима по ордонанс-официру, да је у примирју и да је вољан да га се држи. Потписујући својим именом и