Ilustrovana ratna kronika

Стр. 346.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

\ /V' 1

Св. 34.

— Родом сам из Чачка, али сам овде код г. Зделара учила 5 разреда гимназије, које сам и^свршила. Још за време прошлогодишњег рата вукла ме жеља да и сама полетим у бој и да са мојом драгом браћом светим Косово. Е, али се онда то није могло са пуно разлога. Међутим кад је сад планула прва братоубилачка пушка од стране вероломних и крволочних Бугара, ја сам успела, са тешким мукама, да ступим у чету војводе Вука, мајора г. Војина Поповића, који ме прими после грдних молби и преклињања. Участвовала сам у неколико бојева, за које сви моји другови кажу да су били страшни, али ја то нисам примећавала. Не хвалим се, јер ми то није обичај, али тиме хоћу само да вам кажем, колико сам била срећна и раздрагана, што сам и сама имала част да ватреним оружјем браним свету српску ствар. Под бујицом патриотских осећања, који су најтоплије плавили моју српску душу, све моје би-ће било је усредсређено у очима, које су напрегнуто мотриле на непријатеља; слуха нисам имала, јер га је овако моје душевно стање сасвим потиснуло, паралисало: отуда и не знам, да су борбе биле страшне. — А на ком сте се положају последњи пут борили? — Наша четничка чета, била је на левом крилу једне дивизије, која је оп-ерисала код Дуката на „Вилином колу", где су били наши шанчеви 7., 8. и 9. јула о. г. Док је она ово говорила, нама је пришао један млад рањеник, али већ стари ратник, поднаредник Душан Марјан техничар јунак са Скадра погинуо у Стојан Срећковић, у чијем је ВОДУ била и српска Јо- биТ1 < и са бугарима код Рајчанског Рида ванка Орлеанка, млада Милена Мандићева. На моја наваљивања да ми исприча како се борила, кад је и где је рањена, она ме је само стидљиво посматрала својим живахним очима, али ме категорички одби, да само прича о себи, бојећи се да то не личи на самохвалисање. — Та, то је јунак девојче, господине! умеша се сад поднаредник Срећковић. Својом нечувеном храброшћу и неисказаном неустрашивош^у, она је и нас, старе ратнике соколила и подстрекавала на чуда самопрегоревања. У дане: 7., 8 и 9. јула велика бугарска сила, бесомучно је кидисавала на наше шанчеве на Вилином колу, у којима је био наш, свима нама омиљени ,,војвода Мирко", како ми радије зовемо нашег ратног друга, четника Милену Манди-ћеву. Три пута је била контузована: прво вече 7. јула, парче шрапнела, који се распрснуо у земљи, тешко јој је повредило бутину; другог дана била је такође контузована и претрпана земљом, из које смо је ми извадили, а кад трећег дана 9. јула, пред вече, с тешком је муком изашла испод дебелог слоја земље, која ју је била такође контузовала и затрпала, у шанцу није било никога сем ње. Право је чудо, како је успела да се провуче кроз кишу непријатељских топовских, митраљеских и пушчаних зрна, и у опште како је снага не издаде, док не стиже до првог превијалишта. — Имате ли кога од родбине? упитах младу јунакињу. — Имам мајку и једног братића... — Кад већ све записујете, господине, добро би било да запишете и то, да је на наш положај долазио и један руски ратни дописник, који је нашег војводу Мирка, на самом положају, у комитском оделу и нагиздану реденицима, снимио и фотографски и за кинематограф. Сем тога наш четник, Иван Паштрмац, који је заједно сњом путовао санитетским возом, причао ми је, да су с њоме у возу разговарали ратни дописници француских и немачких листова, као и ратни дописник „Ријечких Новина". Овом приликом, упознао сам се и са младим седамнаестогодишњим четником, Михајлом Бирчанином, потомком Илије Бирчанина, свршеним ђаком VI. разреда гимназије, И он се борио са својом школском другарицом из г. Зделарове гимназије, Миленом Мандићевом — војводом Мирком — у истом шанцу, опасно контузован и рањен. Борио се храбро и неустра-