Istočnik

источник

Стр. 217

нечисте смјерове. „Не! Он нас нмјо обмањивао, када нам је са таковим одушевљењем говорио о љубави према Вогу и ближњима; када раскриваше пред нама свете путеве Промисла позивајући нас, да се угледамо на вјеру и врлине наших праотаца; када срце наше горијаше племенитим жаром, који никада не распламтише бесједе фарисеја и књижевника. Служба Нзегова потпуно је достојна Сина Давидова. Да је хтио зема.љске славе, колико му се пута пружила прилика да је добије! Није ди баш кротост Његова узрок, да фарисеји тако лако њиме овладаше? Њега оптужише због бунтовништва и нове науке: али то је јавна клевета, коју су измислили првосвештеници за то, што је Он њихова неваљалства изобличавао, од којих ми страдамо. Није ли га и сам Пилат у неколико пута прогласио невиним, и приликом саме пресуде, назвао Га праведником? — Н>ега осудише на крсну смрт; — но Он је, као што знамо, сам прорекао своју смрт, говорећи, да је Н>ему од самог Бога предопредијељено да пострада за спасење Израиља. Ми с шједеНи нашим (елијепим) учитељима, не очекивасмо сличне догађаје. Но да ли је нама извјесна сва судба Месије? Ко је прозрио цио смисао пророчанства, од којих Га некоја представљају страдајућим? — Не противслове ли сами књижевници ме^у собом, када описују лице Месије? За то, још није све свршено Н>еговом смрћу. Он је обећао, као што је познато, да ће трећи дан из мртвих ускрснути. 0, када би се ово обећање нешто испунило! . . . Поступак Ирода са Исусом Христом, без сумње, потсјетио је многе на Јована Крститеља, кога је овај дао посјећи; а успомена на опште љубљенога и уваженога .Јована. одстрањивала је саблазан, произва^ану крстом Исусовим, јер зна^аху сви, да га је Јован признавао за Јагње Божије, које се приноси на жртву за гријехе цијелога свијета, и толико га је узвисио, да је себе сматрао недостојним, да му послужи као слуга (Јов. 1, 27). Са Господом водише на смрт два злочинца (Лук. 23, 32), који такође бијаху осу^ени на крсну смрт, и без сумње, и они ношаху сами своје крстове. Древно предање говори, да је једном од ова два злочинца било Ихме Гестас, а другоме Дисмас 1 ). У погледу њихових преступака нема вијерних података; спомиње се у опште, да су они припадали чети Варавиној и да су учествовали у побуни и убијствима, која је Варава починио. јер са Варавом, по примјетби св. Марка (15, 7), находише се у тамници и његови другоки, којих се судба имала ријешити пред празником — судећи по тежини пријеступа — крсном казном.

*) 1п Еуап^. КкЈоЗепп,