Istočnik

Стр. 334

ИСТОЧНИК

Бр. 21

покајања и страшног суда Божјег не повија се и не очајава у борби против порока и гријеха, које шиба: ои ннје кукавица, ни песимиста, он има наде и буди наду. Он види царство Вожје и јавља, да је већ ту. Али далеко је од њега, да објављујући царство Божје ласка и угађа частољубљу и егоизму Израиљеву; строга су срества, којима се прима то царство Божје. Не значи ништа звати се сином Аврамовим; ваља имати врлине Аврамове. Немаш се ничему доброме надати, ако човјек није Богу предан свим срцем и свом душом својом. Јован има необично живахну машту; ријеч његова те веже; снажан израз и ватра, којом буди племените осјећаје, чине, те се не можеш отргнути силном утиску његове рјечитости. Вас живот његов је жива проповјед. Ништа њега не везује за изопачени свијет, којем проповиједа. Он не напушта пустињу.Он познаје само глас Божји, који његову срцу говори, а и глас природе, у којој он опет чује Божји глас. Његово одијоло подсјећа на одјећу Илије, његова учитеља; одијело од камиље длаке — ирава одјећа покајничка — и око бедара појас кожни. Храна му бијаше мед дивљи из шуиљина у стијенама и скакавци. Он не пије вина; жеђцу гаси на хлађаном потоку. По иримјеру пророка из Илијине школе он не станује ни у граду, ни у селу, ни у кући, дом је његов пећина у стијени. Још и дан данас показују једну од тијех пећина западно од Аин-Карима. Може бити, то му је било прво уточиште у његову пустињачком животу. Дубоко удубљена у стијену лежи она на источној страни долине Беит-Анине. Два метра над пећином извире извор и кваси свуд у наоколо. Трава се дивно зелени, лимуново дрво цвета, а дрвеће се пред њом густо разгранало. Ноток од киша набуја, па хуји и тутњи у дубљини понора. Спреда западу на страни је мало једно арапско сеоце, мало на лијево, на половини једног брежуљка зелени се неколико дрвета. Ту је мјесто, гдје су по предању носећи из боја храбре Макавејце, спустили на земљу мртва тјелеса њихова. Оеамљено мјесто, голо и тврдо, а видокруг скучен. Осјећа се човјек стијешњеним гледајући, како се долине надвиле једна на дру пу, па се прилијевају хотећи чисто сјединити се. Поглед ти се отимље небу, које се горе разастрло, па да ти оку даје хране. Ово стијење, овај поток, ова жалосна долина, стоје у пуном сагласју са умрлим човјеком, који ондје живљаше. Одјек оног громког гласа, који довикиваше ондје: „Бог долази, приправљајте Му пут, покајте се" звучи још кроз ову пустињу. Осјећага га у брујању вјетра и жубору потока беит-анинских*). С њемачког: Владислав Боберић.

*) У прошлом броју у овом чланку поткрале се двије омање погрјешке, које ваља поправити: На страни 317. озгор у 10. реду мјесто отлуке треба: одлуке; у 4. реду одоздо мјесто једрог ваља једног. Прев.