Istočnik

Бр 21.

Они од л>уди, који не познају животни нерв свога времена, не могу изазвати ни најмање одјека. Маса их не сдуша и не разумије; остају немоћни и неплодни, као и маса што бива равнодушна и расијана. ТСоје пак Бог шаље, ти долазе у право вријеме; земља се тресе под ногама њиховијем, ријеч њихова силно привлачи, а дјела су им жива. Јован припадаше реду пророка; он бијаше највећи од свију. Изабран је био још у утробп материној. И ако бијаше свештенички снн и према томе од свзштеничке породице, ипак не бијаше за то ту, да преузме храмовну службу свога оца. Обичај везује само ниске природе. Богом пак изабране душе чине по нагону духа свога. Јоваи је свакако знао, да је род Исусу и Марији. Али изгледа, да у дјетињству своме никад није видио Онога, ко]ега ће претечом бити. При свем том из уста матере своје дознао је он све, што рођењу његовом даје отисак Божјега провиђења. Од ње је чуо он, каква му је будућност ироречена. Он растијаше као Богом посвећен, као „назир". Никоји земаљсгш утјецај не емједе окаљати душу онога, којега послање тако високо бијатие. Он се задржава у пустињи, слуша унутрашњи глас духа свога и јача њиме. Сила Божјег надахнућа у њему, уздиже га над временом и околином, која га окружаваше. Он нема ништа заједничко с околином својом. Он ходи својим сопственим путем. На њему не можеш опазити знаке ни једне школе, нити обиљежје којег разреда, нити црте од које било странке. Некоји га хтједоше, као и Исуса, начинити Јесејцем. Он пак нити има наук, нити обичаје, ни одијело, ни мисли, сличне тој секти; он није дружеван, да тражи заједничко живљење, већ правп пустињак. Кад би му човјек хтио наћи пара, морао би ићи чак до Илије Тезвићанинаи до Исаије; обојица у њему наново оживјеше. Кроз дугачко оно врпјеме, које је у самоћи провео, он је дух свој прожео успоменама на те пророке. Слика Илијина свијетљаше пред њим као образ пророка. Он има исту ону несавладљиву одважност, исти ватрени говор. Нророштва Исаијпна била су му најомиљенија књига. Оно мало ријечи од њега, што је повјесница сачувала, опомињу на најрјечитијега и најпросвјећенијега међу месијанским пророцима. Зло, чини му жалост, буди у њему злу вољу, он схвата дубљину и страхоте његове. Он не ласка, већ кудм. Не тјегпи, него улијева страх. Сталан карактером не боји се ничега: ни народа, ни великаша, ни кнезова. Његова искреност је неизмјерна. Он умије свијест прожети и поколебати. Пун покајнога, јуначкога духа, строг је, те га народ поштује и боји га се. Ни један пророк није тако силно довикнуо свијету, као што је одјекивала његова једна једита ријеч: „Покајте се!" Па ипак овај осветник угроженог моралног закона, овај гласник правог