Istočnik

Бр. 11

Бог им дао вјечно спасење! . . . Тада се утруђен враћа с гробља кући. Ади још остју на гробљу ојађене љубе, које сузама преливају гробове својих млађаних војна ; .. . остају уцвијељене мајке, које лелечу над сарашеним узданицама, храном и браном својом — породом својим; . . . остају тужни синци и ћерке, које се даве у плачу за прерано умрлим родитељима својима; . . . остају сеје, које у плачу уајехе траже за изгубљеном браћом и сестрама својима . . . А кад се свако сито исплакало и излелекало, почиње се са нијемим оним гробовима прагатати и удаљавати. На гробљанским вратима поређало се кљасто и убого, хромо и слијепо ишчекујући мнлоетнњу. И добре душе дијеле тим јадницима: која крајцару, која комад погаче бијеле, чашицу вина ил' ракије — а све „с покпј душе" мртвих а у здравље живих. својим. Па кад се још и та хришћанска дужносг учинила, враћа се свијет тихо н побожно домовима у увјерењу и освједочењу, да је за душе својпх покојника учинпо све, што му света вјера. света црква и, древношћу освештани обичаји народни, од њега траже и захтијевају. * * •* Ово би од прилике била прпближно савремена слика заду шница. Па с тога, нравославни Србине и православна Српкињо! потеци о задушницама храму и гробљу, упали воштаницу и спомени мртве своје, јер Света је љубав, која се и костију сјећа, еда се и тебе ко сјети, кад те данас-сутра не буде више на овом бијелом и чемерном свијету. Осијек, 1899. Л. Богдановић.

Недјеља у народном приновиједању. Један Херцеговац, сјекао уочи св. Недјеље жиоке за кућу, па кад се је враћао кући, случајно заборави сјекиру у шуми. Сутрадан, у Недјељу, пође онај Херцеговац да тражи сјекиру, а кад дође у шуму, гдје је јуче сјекао жиоке, угледа на камену једну жену свијетлу као сунце, али јој лице бијаше сво нзгребено и нскрвављено а из коса јој капаше крв. Кад човјек угледа жену, зачудц се и стаде као укопан, а она му стане говорити: „Ходи слободно, не бој се ниотта, ево ти сјекире, узми је, па се врати кући; ја сам св. Недјеља." Кад то човјек чује услободи се, приђе, узме сјекиру, и упита св. Недјељу, зашто јој је лице изгребано и зашто јој крв капље из коса. Света Недјеља одговори: „Како ми неће бити лице изгребано и како ми не ће капати крв из коса, кад ме све рашчешљасте, разђељасте и плугом разорасте (т. ј. радите на св. Недјељу)?! За то се покајте и немојте више радити недјељом, јер ако будете радили, велико ће вам зло бити!" То изрече св. Недјеља па је неста, а Херцеговац узме своју сјекиру и врати се кући. Некакав тежак Ненадић из Бијеле, код Коњица, имао је тај зао °бичај, да је своју стопаницу (домаћицу) нагонио, те му је вазда у св. Недјељу кухала хљеб. Једном тај Ненадић сазове мобу и изнесе уз