Istočnik

Бр. 5

источник

Стр. 117

Поучна је за ово прича Господња о богаташу и Лазару. Вогаташ налазећи се у пакду у мукама за то, што није сдушао (а наравно ни вјеровао) заповијести Мојсеја и нророка, моли Аврама, да пошаље на земл>у сиромака, који се налази на крилу Аврамову, кога је он негда презрио. Молим те оче, говори он, пошал.и га у дом оца мога, јер имам пет браће, нека им посвједочи, да не би и они дошли на ово мјесто мучења. Аврам му је рекао: имају они Мојсеја и пророке, нека њих слушају. А он је рекао: „не оче Авраме, него ако им ко из мртвих дође, покајаће се. Тада му је Аврам рекш: „Ако Мојсеја и пророке не слушају, да ко из мртвих устане, неће вјеровати" (Лука 16, 27—31). Но ако неће вјеровати ономе којн устане из мртвих, још ће мање вјеровати рмјечима онога, који је давно већ ум'ро. — Спиноца рекао је за себе, кад би чудо ускрснућа Лазарева било истина он би сву своју систему уништио. Но он није уништио своје системе, по којој у свијету нема мјеста никаквоме чуду. И у старини, као и у Спиноце, било је људи, којима је слово Божје и казивање о дјелима Божјим изгледало као лудост, бееумље — дакле као саблазна. Оваковима, којима је оно могло изгледати као особита тешка саблазна и довести их још до горе осуде, открнвење можда се није ни јављало. Затим код питања о саопштавању и распростирању откривења, треба увијек на уму имати, да су људи не посебне јединице, него увијек породица, народ, и да у дјелу спасења и општења с Богом има мјеста не индивидуализам, него скупност. Отуда призив Аврама и излучење јеврејског народа из средине свију народа на земљи, отуда пребивање читавих народа у тами и сјени смртној. Блиски међу собом људи по поријеклу, блиски су међу собом и по духовним ^својствима. Ево за што су општа правила и закони за народе и опште казне! Ево зашто је откривење даровано и није даровано! Религиоз^е истине биле су увијек јављане већем броју лица, него што их је било, који су их примили. Или ваљда нијесу били дужни знати у вријеме Мојсеја Амонићани, Моавићани, Едомљани, да је Бог Јевреја истинити Бог и да дати од њега закон, јест спасоносни закон? Ипак они нијесу пожељели, да га познаду. И Бог их је пустио, да иду путем својим, као што је пустио и друге народе, да иду својим путем! Но ово „пустио" не мора се схваћати у просто буквалном смислу! Они су били одлучени од цркве у нстини само у толико, колико је то за њих било корисно! Црква налаже анатему само за добро онога, кога анатемише. Бог се скрива од човјека за добро човјека. Но ипак, ако се старозавјетном незнабошцу и није давало откривење, то не значи, да му се нијесу давали никакви знаци, како