Istočnik

, / / Стр. 340

исгочиик

Вр. 15

унутри у вама, који то све доживљапа, представља, осјећа, хоће итд. Јели то само пуст, случајан процес, игра природе, онда \Уипсћ није овлаштен, да те случајности трпа под „психолошке законе", јер случајност није закон. Ако је то само слијепа сила, као код 8сћа11ег-а, онда ћемо одговорити ријечима Те!с1тш11ег-овим: „Снага без супстанције отприлнке ]е као јабука, нарасла на дрвету, које нема ни гранани стабла, ни коријења" 1 ). Друга група противннка учењу о супстанцијалности душиној јесу универзалисте. Универзчлизам јо у филозофији такав правац, којега приврженици одбацују посебне супстанције, па узимају само једну, а ту спћу супстанцију налазе у природп, у свемиру, којега схваћају за једну, неизмјерно велику индивидуу (пантеизам), из које све потјече, а све што мп зовемо супстанцнјама, они смаграју за појаве, које данас јесу, а сутра нису. Своје становиште подупире универзализам познатом и неоспорном чињеницом, да индивидуе појединих родова и врста код животиња и биљки изумиру и чине мјеста другнма. те на тај начин само продужују опстанак своје врсте. Алп ни родови ии врсте нијесу опћа супстанција; и оне се прама универзалној супстанцији односе као (колективне) поједине особе. Једини узрок свега, што постоји, јесте универз, свемир, из кога све потјече и у кога све утјече, пошто је свака појава везана за своју супстанцију. Универзализам има доста истине у себи. Истина је наиме то, да праузрок свему може бити само један, према томе да ће све друго* бити случајни прираст према праузроку. Но нема ипак право, кад одриче посебне супстанције. Ми нећемо посебних супстанција изједначити са опћом; ми њих пгга више и зовемо временитим или увјетпим супстанцијама, јер имају увјет свога постојања у опћој супетанцији, БогуСхватимо ли тај праузрок као живо биће, као што заиста унпверзализам и приписује опћој супстаицији животну снагу, да би могао протумачити жичот у поједпнпх тшднвидуа, а затим као заиста апсолутно, па и агилно биће, јер се без свега тога неда протумачити поредак у свемиру: тада је сасвим природно, да ће тај праузрок, та универзална супстанција моћи произвађати себи сличне супстанције, али увјетне, т. ј. зависне од ње. 1Сао што смо напријед рекли, да је закон један, али ипак говоримо о законима, тако је и безувјетна супстанција само једиа, али поред ње има и других, од ње условљених супстанција.

') „Тјђег <3хе 1Јп81ег1)Цсћке14 бег 8ее1е" стр. 19.