Istočnik

Бр. 1. и 2.

И(П'()'1НИК

Стр. 3&

давни, односно адипнистративни акт — члк ни за предјеле области цариградске патријаршије, а камо ли за области других помјесних цркава. Оно је само частан посао службенога канонисте патријаршке столице, којим се у своје вријеме у пракси послужити могли сви јерарси цариградске цркве. — Тога ради је и издато „по налогу" патријархову. Налог тај (орчзјлбд) има овдје смисао одобрења, дакле административне дозволе, никако пак значај упутства, и патријарх га је могао издати било у својству епархијског епископа, било у својству првојерарха помјесне цркве. Али дјело тим одобрењем још није получило обвезну силу за цијелу црквену област. У том Манујиловом саетаву ни ријечи нема о том, да је оно по патрпјарховом „налогу" за све покрајине обвезно; речено је само толико у предговору, да је ("ЕхФеас? е%бо&в1аа) оно само издано по налогу, односно апробацији. И да је патријарх Јеремпја имао намјеру, да са својом апробацијом да Манујиловом "ЕхЗ-еа^ — у обавезеу важност за своју епархију или област, писац за цијело не би пропустио, да ту околност било којим начином спомене, као што је у предговору нужним сматрао навести, да је дјело по налогу патријарховом издато. Али узмимо случај, да је патријарх Јеремија са својим „налогом" збиља хтио, да саставу Манујила хартифилакса да важност патрпјаршке инструкције, која би његову епархију и област везивала. При тој претпоставци могло је споменуто дјело сачувлти своју обвезну вриједност као извор права тек до смрти патријарха Јеремнје I. или до заузећа патријаршког пријестола таквим лицем, које Н1ге обновило налог зI -издавање тога дјела. Псшто пак о том нема никаквог трага, да је тај налог икада обновљен, биће, да то нијени учињено. Да су прејемници патријарха Јеремпје обновмли тобожњи званични карактер тога састава, то би се тиме потоње грчке канонпсте сигурно користиле, а не би га екраћивале, допуп,авале и прерађивале као што учинише Малакса и Скордилије. Као што се дакле види, нема основа претпоставити, да је дјело хартофилакса Мануила имало значај обвезног руководства и правила у спархији, односно у области цариградског патријарха. Па кад је тако, још мањ^ се може донустити, да је оно, по свом поријеклу, могло важити за обавезни извор права и за оне црквене области, које су од цариградске незавиене. Често споменути састав овај ушао је у дјело Захарије Скордилија— „Перс тфу ттј; СЈоуувшхс, рабчкоу" 1569. [Скордилије бијаше намјесник (епитрон) цариградског патријарха у Италији]. Можда је Мануилово дјело у издању Скордилија добило каноничку важност законодавног споменика ? Ни та се претпоставка неможе усвојити. Јер ако је Скордилијев саетав и могао 3 1Добити значај извора нрава, задобио га је једино у својству службенога акта и искључиво за оне предјеле цариградске цркве, у којима Скордилије бјеше намјесник патријархов. Све друге пак нркве могу припиеати томе дјелу само онолико важности, колико је то сам писац у предговору оз )ачио. А из тога се прсдговора даје увиђети, да је то издање неслужбени акт, те да нема значај законодавног епоменика и руководства црквено управне власти Трећи дио главе „о тајни супружества" не садраси у себи никлкве податке о своме поријеклу, п већ му ни содржина недопушта претпоставити, да је тај дио производ таковога органа законодавне власти, који би имао канонички аукто. ритет у којој било помјесној цркви. Сав трећи дио претставља просту нестројену компилацију из споменика визгнтијеке царске законод<вне власти и из дјела ио знатих и непознатих канониста. II тако саставни дијелови педесете главе кричије по Свом исгорнјском