Istočnik

Бр. 1 и 2

игточмик

С гр 39

КњиЉевне оијене и ирикази. Православна Далиација. Исторпјски прегл >д. Написао Е (пискон) Н(икодим) М (нлаш). Нови Сад 1901. Наклада књижаре А. Најевића. вел. 8° VI. + 603. Има већ неколико годпна, како се вриједни и учени епископ задарски преосв. г. Никодим Милаш одао изучавању историје православне цркве на далматинском приморју. Појимајући тачно да се без поуздане историјске грађе не да се с успјехом освијетлити ни једно питање из прошлости, издао је он прије двије и по године у Задру опсежан зборник докумената, који се тичу историје православне цркве у Далмацији и Истрији од мдетачкога господства у Далмацији (од XV. вијека) па до наших дана. Прикупљању историјске грађе шљедовала је разрада материјала у многим чланцимч у „Гласнику далматинске цркве". Овим волуминознпм дјелом прегзо је он да нам даде преглед црквених догађпја у Далмацији. Како се пак ток политичких догађаја друкчије развијао у Далмацији а друкчије опет у Боки Которској и Дубровнику, то је друкчијим путем ишла и судба православне цркве у овијем крајевима. Ради тога оставио је учени писац да у посебној књизи изложи повјест православне цркве у тијем крајевима. По нас пак од интереса је ово д;ело стога, што се њиме у многом разјашњује историја православне цркве у Босни, која је једно вријеме много утјецала на положај православне пркве у далматинском континенту. Читаво дјело распада се на седам одјељака. Први одјељак обухвата доба од 55. године када је Тит, ученик апостола Павла, засновао далматинску цркву, па до 313. год. када је миланским едиктом црква хришћанска била проглашена слободном у римској државп. Други перијод обухвата доба од 732., када далматинска црква подпадаше под јурисдикцију цариградског патријарха. Разумнје се да је најтеже наћи се у овоме најстаријем периоду. То је доба у коме се ради оскудице извора морамо испомагати комбинацијама и хипотезама. Ну ипак је учени писац, користећи се најновијом литературом за овај перијод, успио, да нам изложи доста јасно заснивање појединих епископских катедара у Далмацији, организацију провинцијалне далматинске цркве у административном и духовном погладу. Занимљиви су изложени даље односи далматинске цркве према Цариграду и Риму, особито у догматским питањпма, која тако силно потресаху хришћанске духове на западу и ист.ку у IV. V. и VI. вијеку. Једино се не би толико ослањали за овај најстарији перијод на позни Кончаревићев љетопис из Х^Ш. вијека, кога је у овом дијелу ваљало критички оцијенити. Исто тако не би се у свему могли сложити са излагањем ученога писца о сеоби Срба и Хрвата на балканско полуострво. У покрштавању Срба и Хрвата ваљало је истаћи због чега су Срби и Хрвати — особитв ови пошљедњи — тако лахко прионули уз Хригаћанство. Узрок овоме бјеху мирни одношаји нових дошљака према старосједиоцима, код којих је хришћанство ухватпло дубока корјена што се лијепо впди пз излагања преосвештенога писца. Трећи перијод обухвата вријеме од 732 —1075. год. У том перијоду одјекују свеудиљ звуци око борбе икона, а мало кашње отпочиње велика и очајна борба римске цркве са цариградском патријаршпјом око превласти, што је напокон и довело до расцјепа међу источном и западном црквом. У тој борби учествује и далматинска црква, чувајући добро православно вјеровање како су то установили дотадашњи васељенски сабори и она ће тек кашње, усљед близине Риму, да се