Istočnik

Стр. 40

источник

Бр.. 1 и 2

ода утјецају папске столице. У то доба допире у Далмацију наука славенских апостола, те далматински Словени с пуно воље пригрлише словенско богослужење. Ну снажни римо-католички клир у далматинским приморским градовим гледа да потисне славенско богослужење и већ спљетски сабор у првој половини X. вијека одлучно се против њега изјаснио. Једанаести вијек у историји цркве карактеристичан је појавом великога папе Гргура VII. под којим се хрватска краљевина потпуно одаде римском утјецају, примивши символ вјере са ДПосјие и остале римске новотарије. Словенско богослужење бјеше мало раније дотјерано према римском ритуалу, а мало кашње бјеше замијењено латинским. У овоме одјељку не можемо се слагати са излагањем ученога писца на стр. 67. гдје вели, да су словенски апостоли Ћирило и Методије ироповиједали и тумачили јеванђеоске истине Хрватима на славенском језику, а слободни смо примјетити, да је читав тај одјељак ваљало обрадити према тзв. панонским легендама и новијим научним истраживањима. Судећи по изворима за дјелање апостола, доста је поуздано да су славенски пријеводи црквених књига допрли пред крај живота Методијева Хрватима, Захумцима, Требињанима и Дукљанима, дакле у вријеме када је св. Ћирило већ давно био мртав, могуће је даљ^ да је Методије, путујући око 983. г. у Дариград, прошао кроз Далмацију, али немамо вијести о њиховом проловиједничком раду међу Хрватима. Друкчије даље замишљамо ми одношаје далматинских приморских градова према хрватској краљевини и мислимо да краљеви хрватски из народне династије никада нијесу имали у рукама ове градове, који су добро пазили на своју автеномну управу. У четвртом перијоду од 1075 —1420. опажамо борбу грчких колонија и приморских градова са латинизмом ради вјере православне. И ако бројем незнатне знале су те колоније бранити своју вјеру, а отпор нихов би појачан сеобом српскога народа из Босне и Херцеговине, које већ отпочињу крајем XIII. вијека. Сеобе ове јачају током XIV. вијека, када се већ јављају снажне црквене опћине у Скадину Брибиру и Клису. У тај вијек ставља учени писац и заснивање манастира Крке, Крупе и Драговића, а пред крај тога вијекл заснивање овнјех српских опћина : книнскопољске, пађенске, голубићке, полачке и цетињске. У то доба не бјеше јоште каквога јерархијског црквеног устројства. Православне српске опћине у Далмацији зависиле су од старешина манастира Крупе, Крке и Драговића, а сами манастири зависили су од најближих српских еиископа, као: зетских хумских и дабарских. У петом перијоду (1420—1699) разматра преосв г. епископ Милаш судбу православне цркве у Далмацији у ^гва правца. У првом се говори о судби православне цркве у далматинском приморју, коју сачпњаваху искључиво Срби, и судбу ис те цркве у приморју, коју састављаху Грци са малим бројем словенских досељеника. Продирањем турских чета у Далмацију крајем XV. и током XVI. вијека измјени се у многом ентографска физиономија далматинске унутрашњости. Старосј едиоци Хрвати, ненавикнути на борбу са Турцима, остављају своја сједишта те прелазе на приморске отоке, а нови дошљаци Срби, сл оружјем у руци, мушки се опирали турској навали. Испражњене крајеве населише Срби из Босне и Херцеговине. Но послије Мухачке битке (1526) утврђују се Турци у унутрашњости Далмације, те тако бјеше заснован кнински санџакат, којим управљаше босански везир. Нови дсшљаци Срби присвојише тада латинске цркве, које преудесише за саоје богослужење.